Amateri voze „mercedes"

Počelo je kao igra, pre 126 godina, kada je profesor fizičke kulture na Springfildu (Masačusets, SAD), nesuđeni kanadski sveštenik Džejms Nesmit, došao na originalnu ideju kako da u zimskim mesecima trenira učenike američkog fudbala. Zakačio je korpu („basket“ na engleskom) za voće na balkon sale za vežbanje (priča se da je bio visok baš 3,05 m) i tako se rodio basket-bal! „Politika“ će tek tri decenije kasnije (1923) u par redova najaviti njegov dolazak u Jugoslaviju („Stigao je basket-bal, igra prikladna za ženskinje i gracioznu gospodu...“).

Za razvoj košarke u Evropi značajnu ulogu su odigrali ratovi. Prvi svetski tako što su američki vojnici širili ovaj sport, a Drugi svetski – na neobičan način, uvezavši sudbine potonje četvorice velikana srpske i evropske košarke Bore Stankovića, Nebojše Popovića, Radomira Šapera i Aleksandra Nikolića. Da nije bilo tog rata oni se nikad ne bi okupili na istom zemljanom pravougaoniku (tada se igralo na teniskoj šljaci) a još manje košarku krstili u „ljubav svog života“. Tašmajdanska zemlja, od 1942. do 1944, bila je uvod u njihov patent koji su kasnije neki nazvali „jugoslovenska škola košarke“.

Ako se analizira razvoj košarke i njena obeležja u određenim periodima, onda bi mogla da se izdvoje neka karakteristična poglavlja: amaterizam, kvazi-amaterizam, profesionalizam i globalizacija (superprofesionalizam).