Koktel na Baliju

Od našeg specijalnog izveštača

Bali, aprila – Na izlasku iz aerodromske zgrade na Baliju dočekuju nas sunce i vrelina. Domaćini nam, u znak dobrodošlice, daruju vence od žutog cveća. Prvi znaci da smo stigli u turistički raj o kojem širom sveta sanjaju milioni zaljubljenika u putovanja. Ne bez razloga. Na ostrvu čiji oblik neodoljivo podseća na kokošku koja je upravo snela jaje, sve je podređeno gostima sa dalekih meridijana. Od najluksuznijih hotela i bezbrojnih noćnih klubova, barova, malih prodavnica sa tradicionalnim rukotvorinama do tržnih centara zapadnjačkog tipa. Iako traje kišna sezona na to ovde kao da niko ne obraća pažnju. A i zašto bi, temperatura ne pada ispod 30 stepeni Celzijusa, a ako i pljusne iz oblaka, kiša je topla, reklo bi se čak i – prijatna.

Našoj novinarskoj ekipi tek pristigloj iz Džogdžakarte, kako dolikuje, obezbeđen je smeštaj u hotelu „Vestin rizort“ koji, verovatno, ima više zvezdica nego noćno nebo nad Zlatiborom. Lociran je u delu ostrva koji se zove Nusa Dei. Kažu da su tu i najlepše plaže. Nažalost, nama je zadovoljstvo brčkanja u Indijskom okeanu, za sada, uskraćeno. Ostavljamo prtljag i krećemo u upoznavanje sa ovdašnjim znamenitostima što uključuje i uživanje u tradicionalnim plesovima posvećenim zlim i dobrim duhovima o kojima lokalno stanovništvo, što je vidljivo na svakom koraku i te kako vodi računa.

Magija stvaranja

Za razliku od ostatka Indonezije, gotovo 95 odsto od oko tri miliona žitelja Balija su sledbenici lokalne verzije hinduizma u koju su osim religioznih shvatanja upleteni i svi aspekti svakodnevnog življenja. Ne čudi stoga što su stanovnici Balija, čiji koreni sežu na 3000 godina pre naše ere, veoma posvećeni svim oblicima umetničkog izražavanja – plesu, muzici, skulpturi, slikarstvu, izradi predmeta od kože...

Tek nakon obilaska mnogobrojnih znamenitosti shvatamo kakvu magiju poseduje ovo ostrvo. Na svakom koraku srećemo grupe turista čiji izgled, pomalo i napadno, odudara od kolorita koji stvaraju domaćini. Prodavci suvenira, kojih je na svakom koraku, presreću nas nudeći egzotične rukotvorine. Savet vodiča je da se mnogo ne upuštamo u rasprave. Ipak, cenkanje je uobičajena zabava i ako ste barem malo vešti platićete najviše trećinu od prvobitno ponuđene cene.

Ipak, ono što, osim beskrajnih peščanih plaža i toplog mora deo Balija na kojem se nalazimo čini pravom turističkom Mekom, jesu radosti noćnog života. Naravno, ne u hotelu, nego u Kuti, centru svih zbivanja. Sa uskim, uglavnom jednosmernim, ulicama prepunim pešaka, automobila, motocikala, kočija, rikši... i načičkan mestima za razonodu, ovaj deo ostrva liči na pravi mravinjak koji bruji do ranih jutarnjih sati. Nije ni bilo sumnje da će naša mala međunarodna novinarska ekipa, posle celodnevnog uživanja u prirodnim lepotama i hinduističkim hramovima, završiti upravo ovde, u nekom baru.

Program je jednostavan: prvo piće u nekom mirnom lokalu a potom odlazak u rege klub i uživanje u živoj muzici. Ali, počinje kiša. Prava provala oblaka. Od vodene zavese teško se naziru i najbliže kuće. Brisači na vetrobranu taksija kojim se vozimo ka Kuti jedva uspevaju da se izbore sa vodom. Nismo obeshrabreni, ovako žestoko ne može dugo da lije. A i da potraje, ipak smo na Baliju. U onih nekoliko trenutaka koliko je potrebno da se izvučemo iz taksija i sklonimo pod krov kafića u kojem je dogovoren susret već smo mokri do gole kože. Ipak, to nikome ne smeta, toplo je. Sedimo na podu, za velikim četvrtastim stolom ne višim od tridesetak santimetara, prekrštenih nogu, kako je i red u ovim krajevima.

„Kaipirinja“ i „Apači“

Neko za uvod predlaže „kaipirinju“, koktel na osnovi domaće palmove rakije „arak“ (istog trenutka prekrštene u „palmovicu“) kombinovane sa voćnim sokom. Tvrde da je jedna čaša dovoljna za „dizanje raspoloženja“. „Kaipirinja“ je zaista odlična ali, verovatno zbog soka, više deluje osvežavajuće nego omamljujuće. Ili smo mi sa Balkana „tvrđi orah“. Napolju pljusak jenjava.

Krećemo ka rege klubu „Apači“. Vreme je za živu muziku. Kiša je stala, ali je zato na ulicama potop. Domaćini nam objašnjavaju da je veliki deo Indonezije ispod nivoa mora. Ovde, međutim, nisu gradili brane kao u Holandiji, prepustili su prirodi da čini svoje. Izuvamo se i gazimo u preko članaka duboku vodu. Sve ovo nekako me podseća na detinjstvo, kada sam obožavao da posle letnjeg pljuska izađem na beogradski asfalt dok se sa njega dižu oblaci pare.

Sutradan se rastajemo sa većim delom ekipe. Nismo ni primetili kako je proteklih pet dana brzo proletelo. Koleginice iz Sofije Teodora Peeva, glavna urednica „Vestnika“, i Jova Apostolova iz „Truda“ ostaju sa mnom i Milanom Babovićem iz „Novosti“ u Kuti. Raspored letova ide nam naruku. To nam pruža priliku za još jedno prijatno veče na peščanoj obali Indijskog okeana. Već narednog dana čeka nas dvadesetčasovni let kući.