Potamneli sjaj Karićevog zlata

Mnogi još pamte suze Bojane Lekić, slavne voditeljke „U četiri oka sa Bojanom Lekić” na TV B92, kada je 2001. godine dobila nagradu braće Karić (sa još dvojicom kolega, Manojlom Manjom Vukotićem i Milivojem Glišićem). Jedino je ona bila razapeta na „stub srama”. Slovila je za nekog ko je nepotkupljiv, svoj i demokrata. Primajući nagradu, pred TV kamerama, u Atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu, rekla je, parafraziram, kako je želela da od tog novca kupi auto roditeljima da se više ne muče vozeći se gradskim prevozom! Javno pravdanje nije pomoglo. Bojana Lekić je smenjena s mesta glavne i odgovorne urednice Informativnog programa RTS-a.

Kada je Dragan Bujošević 2002. godine primao isto priznanje BK nije bilo suza. Naprotiv, smešio se.

Nagrada Fondacije „Braća Karić” odmah je dobila prefiks – kontroverzne. Njen osnivač i idejni otac Bogoljub Karić, kako je napisao, imao je ambiciju da ona postane „srpski Nobel”. I zaista, malo ko je tada bio u mogućnosti da za nagradu svakom laureatu ponaosob da 50.000 nemačkih maraka (oko 25.000 današnjih evra). To je bila suma od koje se 1998. godine dobijala vrtoglavica. Jedni su je iščekivali, drugi odbijali, kod jednih je izazivala intelektualni prezir, kod drugih čežnju da je se domognu i reše deo egzistencijalnih problema. Postojala je opšta zavist ponajviše zbog novca na koji je malo ko gadljiv. Od tih početaka, kada su laureati uz lentu, srpsku trobojku sa medaljom, dobijali i te famozne pare, do naših dana kada se dobitnicima kači nekakva, lažno zlatna ogrlica, uručuje povelja, ali – para više nema, mnogo toga se promenilo. Promenilo se, ali je izostalo informisanje javnosti, pa i samih laureata. Otuda se i dogodio neprijatni incident na ovogodišnjoj dodeli.

Svečarski, uz direktan TV prenos iz Narodnog pozorišta u Beogradu, 20. novembra, ovogodišnja dobitnica za novinarstvo Ruža Ćirković održala je, „iz glave”, prikladan, čak duhovit govor. Na kraju je rekla da se odriče novčanog dela nagrade u korist svoje dve škole u Zemunu koje je pohađala, deo poklanja Narodnom pozorištu u Užicu, gradu u kojem je rođena, a ostatak dvojici sinova za uspomenu. Prolomio se aplauz, kamere su zumirale široki osmeh Bogoljuba Karića u centralnoj loži. Da li je Karić u tom trenutku znao da para za nagrade nema, kome je osmeh bio upućen?

Prateći dodelu ove nagrade kao novinar „Politike”, pre nekoliko godina, napisala sam da je iznos nagrade umanjen. Od Zefirina Grasija, dobitnika nagrade za novinarstvo 2013, čula sam kako je on prvi novinar koji nije dobio novčani iznos! Kaže da je posle izvesnog čekanja da mu tih milion dinara „legne” na račun, na pitanje Fondaciji kada će to biti realizovano, dobio odgovor da će pare biti preusmerene u izgradnju nekakvog hotela, pored nekog manastira, na šta je, ne bez doze cinizma, upitao osobu iz Fondacije BK da li će njihova imena „da se nađu na tabli donatora”. Saznajem, u stvari, da se novčani iznos nagrade ne dodeljuje već pet godina!

Ruža Ćirković spada među retke novinare, oštre kritičare ekonomskih prilika, čiji je reper nepotkupljivost i poštenje. Umirila je razočarane rekavši im da će pare podeliti onima kojima su potrebne! Međutim, kaže nam, ni pre uručenja, a ni posle svečanosti na gala večeri u vili „Jelena”, niko joj nije rekao da je delila pare kojih – nema! Čak je zvala i Ministarstvo prosvete da pita kako da se novac prebaci školama i pozorištu...

Da Karići imaju para jasno je i slepcu. Samo za marketing, dvostruki jubilej, 40 godina Fondacije i 20 godina Nagrade, platili su štampanje 700.000 primeraka „specijala” o njima koji se delio u svim dnevnim, čak i opozicionim novinama. A uveče, na gala večeri, na svakom stolu, svaki gost u vili dobio je luksuznu, tvrdog poveza, ukoričenu nekoliko kilograma tešku monografiju. Davne 1999. godine, Milanka Karić saopštila je kako će sav budžet izdvojen samo za tadašnju svečanost (500.000 dinara) uplatiti Srpskoj pravoslavnoj crkvi u korist postradalih Srba na Kosovu. Fond nagrada nisu dirali. Sećam se da nam je Bata Stojković, prvi glumac dobitnik Nagrade BK, rekao da je potrošio svih 50.000 DM na kupovinu skupih injekcija iz Nemačke kako bi bio u stanju da igra predstave! Nije odustajao od scene do kraja života. Ljuba Tadić je bio ljut što nije prvi, ali je dobio nagradu 2003.

Čitava plejada naučnika, političara, humanitaraca, ambasadora, pripadnika raznih konfesija, sportista i sportskih ekipa, među njima i patrijarh Pavle, ali i Novak Đoković, Dragan Džajić i Rambo, Marina Abramović, Radmila Bakočević, Svetislav Božić, Ašhen Ataljanc, Kostjukov, Rade Šerbedžija, Igor Mandić, ali i – Putin, našli su se u lepezi laureata. Da li ova nagrada sa imenom braće Karić čini čast dobitnicima ili imena dobitnika predstavljaju onaj, toliko neophodan intelektualni začin, zlatni ram, enormnom finansijskom bogatstvu?

Zamišljamo razočarenje profesora i učenika iz Zemuna i glumaca i pozorišnih radnika iz Užica. Lepa i časna namera novinarke pretvorena je, bez njene volje i znanja u –šarenu lažu! Ali, bruka nije njena. Dobro je, međutim, što je istina o Nagradi izašla u javnost.  Karić je hteo da njihova nagrada poraste u „srpskog Nobela”! Zamislite da Nobel pokuša da sakrije da više nema novčanog iznosa od milion i po dolara? Od „zelene salate” do Nobela put je bio popločan dobrim namerama, ali i sumnjama o manipulacijama i potamnelom sjaju zlata Nagrade „Braća Karić”.

*No­vi­nar