Dunavski park u jesenjem izdanju

Ima Novi Sad široku reku, rukavce i tvrđavu, zelenilo i travnate površine, ali Dunavski park, koji traje ravno 122 godine je zaštitni znak i simbol vojvođanske prestonice. Iako je u blizini Dunava,  naziv nije dobio po moćnoj reci, već po Dunavskoj ulici koja mu je prvi komšija. Posetilaca ima u svakom godišnjem dobu, kao sada, kada kiša uporno i dosadno kvasi mnogobrojno rastinje, ali i kad se drveće zaodene snežnim pokrivačem.

Najprijatnije je, ipak, od ranog proleća do kasne jeseni. Dok stariji Novosađani na ovoj promenadi odmor traže na klupama ili u šetnji kraj malog jezera,  mladi biraju skrovita mesta... Uostalom, ovde su se odvajkada rađale nove ljubavi i simpatije.

Vrbe  u spomen na caricu

Staze za šetnju su uređene, a mnoštvo mališana vozi bicikle, trči, hrani golubove, znatiželjno zagleda patke koje se odmaraju na jesenjem suncu. Kad neko traje 122 godine, kao Dunavski park, onda mu je prošlost više nego bogata. Tu gde je sada šetalište, u 19. veku postojao je dunavski rukavac, poznatiji kao liman.

– Ovde je nekada bila ogromna bara, leglo komaraca i žaba, u kojoj je dominirala trska. Davne 1895. godine odlučeno je da se prostor pretvori u park – zapisao je gradski  hroničar i istoričar Đorđe Srbulović. Predeo je bio znatno niži od Dunava, jer je zemlja korišćena za izgradnju Mostobrana na bačkoj strani, naspram Petrovaradinske tvrđave.

Kad  je počelo uređivanje, najveći deo bare je zatrpan zemljom, tako da je ostalo  parče sa omanjim ostrvom. Sve  je ozidano, a ostrvce je dobilo ime „Eržebet”, po čuvenoj mađarskoj grofici Eržebet Batori, da bi potom na njemu bila zasađena žalosna vrba u spomen na Elizabetu Bavarsku, austrijsku caricu, stradalu u atentatu 1898. godine.

S temeljitijim uređenjem parka krenulo se početkom 20. veka. Na mestu gde je bila kafana „Kod engleske kraljice” započela je izgradnja sudske palate u kojoj je danas Muzej Vojvodine.

Zato se ovaj park čuva toliko decenija. Novopečenim mladencima on je nezaobilazno mesto za fotografisanje posle venčanja, tako da fotografi uvek traže do sada nepoznat ambijent, „zavlačeći” mladence pod krošnje stoletnih platana. Obavezno je slikanje u sencu bele „saletle” koja leti služi za koncerte, priredbe, književne večeri, izložbe.

Prva skulptura u vidu fontane i vodoskoka, pod nazivom „Nimfa”, odnosno „Devojka sa rogom izobilja”, postavljena je 1912. godine, i delo je novosadskog vajara i akademika Đorđa Jovanovića.

Docnije su se ređale nove skulpture i poprsja. Tako sada posetioci mogu da vide biste Miroslava Mike Antića i Branka Radičevića, spomenik Đuri Jakšiću, koji je uradio vajar Jovan Soldatović, i figuru Prepodobnog Sergeja Radonješkog. Između 1958. i 1962. godine dr Ratibor Đorđević je uradio novi projekat obnove parka, posle čega on dobija sadašnje obrise. Velika rekonstrukcija je urađena i 1978. godine, a ono što ga posebno krasi su drveće, šiblje, zelene površine, vodoskok, jezerce. U njemu su platani, jablanovi, srebrne lipe, čempresi, crni bor, tuje, šimšir, japanske dunje, divlji kesten, koprivić, dok je hrast lužnjak pod zaštitom države.

Labudovi Isa i Bisa

Sada jezerskom vodom dominiraju patke, a dugo godina su simbol bila dva labuda po imenu Isa i Bisa, motiv gotovo svih fotografija. Posetioci su ih redovno hranili, iako su o njima brinuli i nadležni. Njihove potomke su napale i teško povredile kornjače-mesožderi, koje su nesavesni građani ubacili u jezero, zbog čega se „podigao ceo Novi Sad”.

Ni u jednom parku vegetacija nije tako bujna kao u ovom. Zbog čega je tako, niko precizno nije objasnio, ali je izvesno da cveće i drveće ovde najbolje uspeva, da se tu sadi „drvo za naredni vek” i da žuto-crvena kombinacija kadifica i kane traje do duboko u jesen.

– Svi putevi šetača vode u ovaj park, jer je on svakodnevna porodična oaza u kojoj se sreću najstariji i najmlađi sugrađani. Bili smo obradovani i video projekcijom na vodenom platnu, svojevrsnom vodenom spektaklu, ali i drugim manifestacijama koje se leti održavaju na ovom mestu – ponosno će Petar Jovanov, 72-godišnji penzioner, nekada bankarski službenik.

– Ovde sam dovodio decu i unučad da prave prve korake, voze bicikl, da udišu čist vazduh. Iako su oko parka prilično prometne ulice, buka se slabo čuje. I zemlja je ovde vlažnija nego u bilo kojem drugom gradskom parku. Svakako da na to utiče blizina Dunava i činjenica je ovde nekad bio njegov rukavac.

Imaju čime da se pohvale zaposleni u Gradskom zelenilu koji održavaju Dunavski park: u njemu je oko 600 stabala, 250 biljnih vrsta; prostire se na površini od 39.600 kvadratnih metara, od čega su 22.000 kvadratnih metara zelene površine. Česma, vodoskok, uređene staze za šetnju. Ni jedna polomljena ili oštećena klupa, travnjaci bez otpada i najlonskih kesa. Samo požutelo lišće celom ambijentu donosi umirujuće jesenje boje i želju da, bez obzira na godišnje doba, ovde uvek dođete.

– Drago mi je i u neku ruku sam i ponosan  što se park tako dugo održao i što svi o njemu brinu – ne skriva zadovoljstvo Jovanov. – To je ponos našeg grada, i u njega treba stalno ulagati.

Vole Novosađani Dunavski park i zbog toga što se iz šarenila radnji najpre u Zmaj Jovinoj, a potom i u Dunavskoj ulici dolazi u njegovo predvorje u kojem su fontana i skulptura „Nimfa”. Svakog posetioca, svakog šetača on prigrli spokojem, lepotom i dobrim ljudima koji su tu došli da se nadišu čistog vazduha, šetaju i da uživaju u  velikoj gradskoj zelenoj oazi.

Skulptura „Srne” preseljena u Karađorđevo

Dunavski park je svojevremeno krasila i skulptura „Srne” čiji je autor bio poznati novosadski vajar Jovan Soldatović. Pre nešto više od dve decenije on je autoru ovog teksta, u svom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi, pripovedao kako je jednog dana stiglo naređenje da se skulptura preseli u ambijent Vojne ustanove u Karađorđevu.

Soldatović se tada prisećao i mnogih „nestašluka” pesnika Mike Antića koji je takođe često sedeo u Dunavskom parku, a onda bi se preko starog Varadinskog mosta (srušenog u bombardovanju Novog Sada 1999. godine) peo na tvrđavu gde se družio sa slikarima, vajarima, pesnicima, konobarima. Ovaj vajar je darivao i bistu Mike Antića, koju je otkrio književnik dr Draško Ređep i koja je bila postavljena na jednom od zidova tvrđave, preko puta slikarskih ateljea. Nažalost, posle izvesnog vremena je na volšeban način nestala jedne tmurne i kišovite noći...