Lempi je osobito strog prema Rankoviću

Objavljujemo esej „The academic West and the Balkan test”, Alekse Đilasa, doktora sociologije, esej je objavljen u engleskom časopisu „Journal of Southern Europe and the Balkans”, decembra 2007.  u prevodu autora.

Iz knjige Džona R. Lempija „Balkan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije” saznajemo da je hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak bio „politički emigrant koji se vratio iz Kanade ali je bio ponosan na svoju hercegovačku porodicu i njenu privrženost ustašama tokom svetskog rata”, ali ne i o lečenju koje je dobio u vojnoj bolnici Volter Rid (Walter Reed) u Vašingtonu ili o pogrebnom govoru koji mu je održao bivši američki ministar odbrane Vilijam Dž. Peri (William J. Perry). Slično pristrasno je i Lempijevo opisivanje NATO rata protiv Srbije 1999. Ničeg tu nema da makar nagovesti kako su Sjedinjene Države davale pomoć Oslobodilačkoj vojsci Kosova (čiju taktiku Lempi s pravom opisuje kao „terorističku”, niti je spomenuto da pošto su srpske snage napustile Kosovo, OVK je proterala ogromnu većinu svih pripadnika manjina – ispred nosa NATO trupa predvođenih Amerikancima.

Lempi je osobito strog prema Aleksandru (pogrešno napisanom Alexandar) Rankoviću, vodećem srpskom komunisti, predratnom i ratnom organizacionom sekretaru jugoslovenske partije i šefu komunističke tajne policije koju je Tito osnovao 1944. Lempi naziva tajnu policiju „Rankovićevom” i smatra da su u njoj „prevladavali Srbi”. Ali, lojalni i disciplinovani Ranković nikada nije donosio važnije odluke a da prvo ne pita za mišljenje Tita, dok Tito, veran svojim samodržačkim instinktima, ne bi stavio sve odjednom na kocku i držao je slovenačke i hrvatske službe bezbednosti izvan zapovedništva i nadzora Rankovićeve glavne uprave u Beogradu.

Lempi navodi da je Ranković pao s vlasti 1966. zato što su njegovi agenti ugradili skrivene mikrofone u Titovu privatnu rezidenciju i u domove nekoliko drugih partijskih vođa. Međutim, takvo prisluškivanje nije se dogodilo. Jednostavno, bilo je to lukavstvo vešto skovano da bi se oborio Ranković, a koje je odobrio Tito. U pozadini je bio Titov strah od mogućeg suparnika, kao i borba za nasleđivanje političara na najvišim položajima, i najzad napori birokratija u republikama da steknu više moći na račun saveznih ustanova u Beogradu koje je Ranković štitio. Takođe, postojao je savez zastupnika ekonomskih reformi s liberalima u partiji protiv ušančenih konzervativaca koje je predstavljao Ranković.

Dok ispravljam ova pogrešna shvatanja o Rankoviću – u očima nekih, može čak da izgleda kako ga „branim” – osećam se nelagodno a i zabavljam se, jer u vreme kada je šef bezbednosti bio otpušten, moj otac Milovan Đilas bio je u zatvoru devet godina. Lempi veruje da je Đilas bio uhapšen 1956. zbog objavljivanja Nove klase, kritičke analize komunističkog sistema i ideologije, ali je Đilas u stvari otišao u zatvor zato što je kritikovao Titovu podršku sovjetskoj invaziji Mađarske. Objavljivanje „Nove klase” i suđenje zbog nje odigralo se 1957.

Posle Rankovićevog pada, Tito je dao na znanje da je možda planirao državni udar, i zvanična sredstva javnog informisanja povećala su svoje klevetničke napade na njega. Ali, nije bilo nikakvog sudskog postupka. Zapadni novinari i univerzitetski nastavnici počeli su javno da postavljaju pitanja o Titovoj čudnovatoj logici da daje Rankoviću-zavereniku i njegovim saradnicima oprost, dok Đilasa-kritičara drži u zatvoru. Poslednjeg dana 1966, Đilas je bio pušten, ali mu je zabranjeno da u narednih pet godina objavljuje ili daje bilo kakve javne izjave. On se nije pridržavao ove zabrane.

Odmah posle čistke iz 1966, Jugoslavija je ušla u razdoblje opšte liberalizacije sa izuzetkom kulta Tita koji je nastavio da raste. Lempi netačno tvrdi da je Tito postao doživotni predsednik 1953. Takvo zvanično davanje apsolutne moći pretpostavljalo bi kult ličnosti koji u to vreme nije ni postojao niti je bio moguć – doista, bio je nezamisliv. Godine 1974, međutim, četvrti ustav Jugoslavije proklamovao je zemlju kao konfederaciju od osam jedinica po svemu osim po imenu, i njen član 333 dodelio je skupštini Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije pravo da izabere Josipa Broza Tita za predsednika republike s „neograničenim vremenom na položaju”. Skupština se uskoro latila da to učini. Odmah je usledio partijski kongres i Tito je izabran za doživotnog predsednika Saveza komunista Jugoslavije.

Nastaviće se