Pad Rankovića u jednom TV kadru

Kada je Tito rušio Đilasa, početkom pedesetih godina prošlog veka, televizija još nije postojala, pa on nije ni morao da razmišlja kako će taj čin izgledati na malim ekranima.

Kada je rušio Rankovića, televizija je već imala ulogu moćne propagandne mašinerije, i u svetskim i u domaćim razmerama, i teško je bilo bez nje obaviti bilo kakav politički čin. Tito se nije kolebao da li da kamere pusti na Brionski plenum ili ne. Znao je stari lisac da publika, suočena u svojoj sobi sa licem i očima žrtve, često ume da stane na njenu stranu. Zato je kratko rekao:

– Ne.

Televizija Beograd u ono vreme pripremala je „Dnevnik” za celu Jugoslaviju, iako je plenum održavan na Brionima, on je, kao događaj, bio u njenoj nadležnosti.

Aleksandar Ciga Vitorović, ondašnji glavni urednik TV Beograd, pričao je autoru ovih zapisa:

– Učinio sam sve da kameru ubacim u salu Brionskog plenuma. Prvo sam se javio Čiči Druloviću, srpskom partijskom ideologu. On mi je rekao da ništa ne može da mi kaže, ni on ni ljudi do kojih njegove veze dopiru. Obratio sam se zatim Veljku Vlahoviću, on me uputio na Kardelja. Kardelj je predusretljivo odmah primio moj poziv, ali mi je rekao da ne može da mi odgovori na pitanje. Dva sata nakon mog poziva, javio mi se Čiča Drulović i rekao: „Za svaki slučaj pošaljite ekipu u Pulu neka sedi u hotelu i neka čeka.”

* * *

U Pulu su stigli Stevan Landup, snimatelj, i Ciga Vitorović u ulozi izveštača. Uzeli su sobu u hotelu i čekali telefonski poziv, iako im je portir rekao da ga neće dočekati, jer su veze s Brionima blokirane.

Verovatno bi njihovo čekanje bilo uzaludno, da svetske televizijske stanice nisu počele da bruje: „Zašto nema slike sa plenuma?… Tito nešto krije… Ranković je već uhapšen…”

– Neka kamera dođe čim prije.

* * *

Brzi vojni gliser dojurio je do hotela u Puli. Hitro su izišla dva muškarca u civilu i od portira zatražili da nađe televizijsku ekipu. Ciga i Steva su se sjurili iz svojih soba i između one dvojice muškaraca u civilu krenuli prema gliseru. Taman kad je Ciga pružio korak da sa obale stane na plovilo, njega su zaustavili i rekli: „Ne, ne, vi ostajete, ide samo snimatelj”.

Majstor kamere, mirna ruka, bistro oko, hladna glava, uzeo je alat u ruke, pretrčao sa dva-tri švenka preko polumračne sale, i onda objektiv usmerio prema Rankovićevom licu.

Tako je nastao onaj čuveni kadar „pod palmom” na terasi kad Ranković s bolnim izrazom lica i nevericom gleda u Gošnjaka i sluša kako mu ovaj nešto priča i objašnjava.

Kratka filmska storija snimljena za svega pet minuta stigla je u Beograd iste večeri avionom i bila objavljena na svim televizijskim stanicama u svetu.

* * *

Tito je tako demantovao da je Ranković uhapšen, ali je stvorio ikonu. Nekad moćan tvorac tajne policije dobio je oreol mučenika. Taj oreol prionuće kasnije uz njegovu glavu, jer se posle pada povukao u skroman miran porodični život i gotovo monaško ćutanje. Nikad ni o čemu, čak ni o onima koji su o njemu najružnije govorili, nije rekao ružnu reč. Ćutao je i kad su ga napadali da je provlačio žice ispod kreveta dedinjskih funkcionera i gotovo svima, pa i Titu, u spavaće sobe ugrađivao prislušne uređaje. Nikad ništa nije demantovao dok je bio živ. Znao je da to neće pomoći i neće zaustaviti hajku koja je vođena iz dana u dan protiv njega.

Na njegovu sreću, imao je čvrstu i stabilnu porodicu. Supruga Slavka (poreklom Slovenka, Ladislava Becele) ostala mu je verna i odana do kraja i pružala psihičku stabilnost.

Srbi sa Kosova, pak i pre i posle njegove smrti, kad god bi doživljavali pobunu Albanaca, i 1968. i 1981, plakali su pred njegovom slikom.

Ranković je umro 19. avgusta 1983. godine u svojoj letnjoj kući u Dubrovniku i ono što se na njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu dogodilo spada u najveće spontane političke manifestacije u vreme Titove Jugoslavije, koju mnogi analitičari i istoričari, posle Četvrtog plenuma i rušenja Rankovića, zovu „Brionskom” ili „Kardeljevom” Jugoslavijom.