„Keltski tigar" mamac za doseljenike

Zelena ulazna vrata i odmah do njih plava, malo dalje crvena pored crnih razbijaju monotoniju fasade pokrivene puzavicom, a onda pravo remek-delo sa belim ukrasima nalik na čipku. Mnogo je putnika kojima pored veličanstvenih katedrala, mostova i parkova glavno sećanje na Dablin ostanu baš vrata.

Priča o njima povezana je sa periodom vladavine četiri britanska kralja Džordža (1714–1830), kada je grad procvetao. Od srednjovekovnog naselja oko reke Lifi, u koju su građani bacali otpad iz zadnjeg dvorišta (kuće su gledale suprotno od reke), razvio se u drugi po veličini grad Britanske imperije posle Londona. Nove elegantne kuće gradile su se po strogim pravilima, kao jaje jajetu, i legenda kaže da su dvojica ekscentričnih pisaca, prve komšije, obojili vrata jedan u zeleno a drugi u crveno, navodno da onaj drugi ne bi pijan noću promašio kuću.

Najslikanija vrata

Istoričari pričaju manje slikovitu priču. Kako bi pobegli od uniformnosti, stanari su dali mašti na volju birajući vrata u najrazličitijim bojama, sa bogatim zvekirima i raskošnim svetlarnikom u obliku lepeze. Iznad njih su dva ili tri reda prozora, koji se smanjuju po veličini jer se u to vreme plaćao veliki porez na staklo.

Najslikanija vrata Dablina nalaze se na Ficvilijem skveru, poslednjem izgrađenom od pet džordžijanskih kvartova u gradu. U središtu je park koji je i danas na raspolaganju samo privilegovanim stanarima okolnih ulica, zbog čega je često bio na meti vandala koji su u brave sipali lepak. To je zapravo poslednji gradski park pod ključevima, jer su i ostali nekada bili dostupni samo eliti.

U jednom od njih, na Merion skveru, baškari se Oskar Vajld  napravljen od tri vrste kamena sa tri kontinenta. Dok vlasnik pivare Ginis nije otkupio sve ključeve i predao ih narodu i ova oaza usred grada bila je nedostupna običnim smrtnicima.

U neobičnom spletu alkohola i vere, porodica Ginis, vlasnik najpoznatijeg izvoznog proizvoda Irske, mnogo je uložila u obnovu u Katedrale Svetog Patrika (1191), dok je druga koja dominira gradom, starija Hristova katedrala (1030)procvetala zahvaljujući dobročinstvu vlasnika jedne velike destilerije viskija, koji je drugi veliki irski brend.

Džonatan Svift, pesnik i satiričar, sahranjen je 1745. u rodnom Dablinu, u velelepnoj Katedrali Svetog Patrika, čiji je bio prvi dekan, i to u uspravnom položaju po sopstvenoj želji.

Pešačke zone u prazničnom ruhu

Dve pešačke trgovačke zone Grafton i O’Konel sredinom novembra su uveliko u prazničnom ruhu. Atmosferu upotpunjuju ulični umetnici koji daju pečat Dablinu i van božićne sezone. Ulica O’Konel, počinje od spomenika „oslobodiocu” Danijelu O’Konelu, političkom nacionalističkom vođi s početka 19. veka koji se zalagao za katoličku emancipaciju i za poništenje Akta o ujedinjenju Velike Britanije i Irske. Dugogodišnja borba Kelta za nezavisnost od britanske krune pod čijom su dominacijom bili od 12. veka završena je tek 1922, ali je šest severnih okruga ostalo u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva.

Slobodna Irska prošla je kroz period nabujalog nacionalizma u kom su rušene džordžijanske kuće kao simbol na period ugnjetavanja, ali je srećom trend zaustavljen i ovaj deo nasleđa velika je atrakcija za turiste, isto kao i zidine iz perioda razvoja pod vikinzima.

Kao i svaki narod i Irci vole da se hvale da su po nečemu „naj”. Neobičan čelični toranj u centru grada, nedaleko od spomenika Džejmsu Džojsu, sa 120 metara je najviša skulptura na svetu. Mnogim Ircima je međutim ovo džinovsko „koplje” trn u oku, što zbog izgleda, što zbog cene jer je koštalo četiri miliona evra. Za park Feniks kažu da je najveći u Evropi. Prostire se deset kilometara u dužinu i tu je jedan papa prvi i jedini put bio u Irskoj 1979, kada je na misi okupio trećinu građana cele zemlje.

Dablin je čuven po pabovima koji se bukvalno naslanjaju jedan na drugi po celom gradu, a posebno u četvrti Templ bar. Atmosfera je sredinom novembra bila uzavrela uoči važnog meča sa Danskom, a navijači u zelenim i crvenim dresovima vešto su se probijali kroz masu s punim „naručjem” krigli. U ovom hramu piva održana je svirka koja je ušla u (takođe irski proizvod) Ginisovu knjigu rekorda, kao najduži gitarski maraton – 114 sati, sa samo pet minuta pauze po satu.

Meštani s ponosom pokazuju najstariji dablinski pab iz 1198. godine, najduži pab u celoj zemlji i tajanstveni pab koji su posetila četiri američka predsednika.

Na ulicama Dablina pažnju privlače dvojezične table i irski je na prvom mestu. Posebne reči na geliku se i dalje koriste za predsednika, premijera, parlament, ali na ulicama, u prodavnicama ili pabovima čuje se samo engleski, bolno svedočanstvo da se bitka za očuvanje irskog gubi. Iako se u školama uči kao obavezan predmet, koristi ga svega 200.000 Iraca, neki kažu manje nego što je stanovnika zelenog ostrva kojima je maternji jezik poljski.

Glavni grad ostrvske zemlje koja po poslednjem popisu ima 4,8 miliona stanovnika (za 400.000 manje nego ovaca) privukao je u vreme ekonomskom uspona „keltskog tigra” veliki broj doseljenika, najviše iz zemalja Evropske unije. Cene nekretnina su se vinule u nebo, pa se dvosoban stan prodaje za 400.000 evra, a izdaje za 1.500 i to je uglavnom najveći šok s kojima se susreću došljaci.

Mnogi rade u poslovnoj četvrti uz Irsko more, oko Velikog kanala. Tu su se smestile su velike globalne tehnološke kompanije poput „Fejsbuka”, „Gugla” i „Amazona”, zbog čega ovaj deo grada zovu Silicijumski dokovi, kao evropski pandan američkoj Silicijumskoj dolini.

Semafori za bicikle

Sa lepo uređenim stazama i posebnim semaforima, Dablin je sjajno mesto za ljubitelje bicikala. Ko nema svoj može povoljno da iznajmi neki od 1.500 dvotočkaša raspoloživih na sto stanica širom grada i vrati je na sledećoj stanici blizu željenog odredišta. Sve se obavlja brzo i jednostavno na velikim pametnim ekranima. Lokalnom stanovništvu je ovo vrlo jeftin način da se prevezu jer godišnja karta košta samo 25 evra.

Dostupan je i turistima, po ceni od pola evra za sat (prvih pola sata je besplatno) ili pet evra za tri dana neograničenog korišćenja od pet ujutru do pola sata posle ponoći, ali moraju imati na kartici raspoloživih 150 evra kao zalog da će vratiti bicikl. Dvotočkaši su načičkani i u krugu čuvenog koledža Triniti, univerziteta koji je 1592. osnovala kraljica Elizabeta, a pohađali su ga Oskar Vajld i Semjuel Beket.

Turista u Dablinu brzo se navikne da kada prelazi ulicu ne gleda levo već desno, jer se vozi levom stranom ulice. Ali može mu se desiti da uzalud traži pešački prelaz, dok ne shvati da ono što traži, klasičnu „zebru”, u Dablinu ne postoji. Umesto širokih poprečnih belih linija prostor je oivičen sa dve uske bele linije. Gradsko veće ne odobrava „zebre” jer, kako navode, daju pešacima lažan osećaj sigurnosti.