I žene su bile samuraji

Hiljadugodišnja istorija samuraja, plemićke vojničke kaste Japana, zabeležena je uglavnom kroz priče o muškarcima ratnicima, dok je uloga žena, koje su se u mnogim odlučujućim bitkama borile uz njih, sasvim potisnuta. Žene samuraji su, međutim, prolazile jednako strogu i napornu obuku, polagale zakletvu da će životom braniti svoj klan, gospodara i čast, i činile su oko 30 odsto samurajskih jedinica na bojištima.

Ove ratnice su jednako uvažavane kao muški borci. O najslavnijima, čija su imena do danas zapamćena, Kali Šćepanski napisala je u studiju „Slike žena – samuraja”. One su poštovale bušido – etički kodeks samuraja, odlikovale se vrlinama kao što su čast, hrabrost i odanost, u svakom trenutku bile spremne da polože svoj život za šoguna ili hana, odnosno svoje gospodare, za domovinu i čast.

Najčešće oružje ženskih samuraja bila je naginata, dugačak štap sa veoma oštrim zakrivljenim sečivom. Ovaj štap neretko su dobijale kao svadbeni dar, a u odeći su nosile i skriveni bodež, kaiken. „Samurajke” – u Japanu zvane „ona bugejša” ili „ona mušaša”, u prevodu žena vitez odnosno žena ratnik – obučavane su ne samo kako da se odbrane od nasilnika, napadnu i ubiju neprijatelja, već i kako da oduzmu sebi život kaikenom da bi zaštitile svoju čast. Pred ritualno samoubistvo – sepuku, uzicom ili širokom trakom „obi” (kojom su se tradicionalno opasivale) vezivale su kimono oko nogu, da bi i u smrti ostale dostojanstvene.

Štap sa sečivom, naginata, koristi se u Japanu još od 14. veka do danas, a najčuvenija ratnica koja je koristila ovo oružje bila je mlada samurajka Nakano Takeko. Uputivši se na „planinu smrti” sa sestrom Juko, ona se hrabrošću i veštinom naročito istakla u istorijskom sukobu samuraja Aizu klana sa trostruko brojnijom carskom armijom dinastije Meiđi oktobra 1868. godine.

Neustrašivu Takeko je ubio metak iz neprijateljske puške – imala je tada 21 godinu – a oko 230 samurajki koje su preživele bitku izvršile su samoubistvo nakon što su carevi vojnici osvojili zamak, uporište klana.

Bio je to kraj šogunata, samuraja i viševekovne ratničke vladavine. Međutim, priča o ovoj devojci još živi, a njene sledbenice i danas uče borbu naginatom, doduše kao sportsku disciplinu.

Posle revolucije 1868. godine, znane i kao Meiđi restauracija, Japan je krenuo putem modernizacije i uvođenja zapadne tehnologije, pa su samuraji odbačeni kao „nespojivi sa savremenim obrazovnim sistemom i vojskom”. Mnogi majstori borilačkih veština tad su ostali bez posla.

Novi uspon tradicionalnih borilačkih veština, buda, usledio je posle Drugog svetskog rata, ovoga puta ne kao obuka za ratovanje, već kao sport.

Budo u školskim klupama

Samurajsko umeće savladavanja protivnika u borbi „na život i smrt” kasnije se preobratilo u koreografisane pokrete borilačkih tehnika zvanih kata, koje su se učile u školama tradicionalnih borilačkih veština, buda. Učenici su ih uvežbavali kako bi usvojili način rada škole, i umesto naglašavanja „pobede” bili su usmereni su na mirniji stav „ne izgubiti”. Naročito posle Drugog svetskog rata, u poraženom Japanu budo od borbenog treninga postaje promocija puta ka sticanju zdravog tela i duha, a njegovo ponovno uvođenje u škole počinje sa uzdizanjem džuda 1950. i kenda 1953. godine. I danas je zvaničan predmet u nižim i višim srednjim školama. Budo je popularan ne samo u Japanu već u celom svetu, posebno nakon uvođenja džuda kao sporta na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. Ostale budo umetnosti – kendo, kjudo, sumo, karate, šorinđi kempo i naginata, ona koju su usavršavale samurajke –  održavaju svetske turnire.