Odlazak francuskog Prislija

Najveća francuska rok zvezda Džoni Holidej preminuo je u 74. godini. Pevač, koga su nazivali francuskim Elvisom Prislijem, izgubio je bitku sa rakom pluća. Vest o smrti proslavljenog pevača, koji je tokom karijere duge 55 godina prodao više od 110 miliona albuma, stigla je od Holidejeve supruge Leticije, koja je u saopštenju za javnost navela kako je „živeo svoj čitav život hrabro i dostojanstveno”.

„Kralj je mrtav”; „Francuska legenda”; „Poslednji idol”, samo se neki od epiteta koji se provlače u tekstovima o smrti Holideja u medijima. Oglasio se i francuski predsednik Emanuel Makron, rekavši kako je pevač urezan u sećanje svakog Francuza i dodavši da se ne sme desiti da se ikada „zaboravi ime, lice, glas i iznad svega koncerti Džonija Holideja”. Francuska štampa podseća i na rečenicu koju je svojevremeno, govoreći svom prijatelju Holideju, rekao pokojni pevač Karlos: „Džoni je Viktor Igo muzike. Ako on umre, Francuska staje…”

Upravo je Holidej taj koji je Francuze upoznao sa rokenrolom kao muzičkim žanrom, još šezdesetih godina. U karijeri, koja je trajala više od pola veka, spajao je nespojivo, podsećaju mediji. Bio je muzički vrlo eklektičan, pevajući balade i bluz, kao i kantri i progresivni rok. Iako su neki njegovi potezi, koje je načinio tokom karijere, bili okarakterisani kao buntovnički, obožavale su ga generacije Francuza. Nazivan je „nacionalnim blagom” i „patrijarhom francuske muzike”. Naročito se pamte njegovi koncerti. Tokom karijere održao je više od 50 turneja, a njegove nastupe pohodilo je više od 28 miliona ljudi.

Ogromna Holidejeva popularnost u Francuskoj, začudo, nije se „preselila” na ostatak sveta. Iako je bio dobro znan u Evropi, nije uspeo da se nametne na anglosaksonskom muzičkom tržištu.

Rođen je kao Žan Filip Smet 15. juna 1943. godine u Parizu od majke Francuskinje i oca Belgijanca. Međutim, čitav život proganjala ga je ogromna praznina, jer su ga roditelji napustili još dok je bio dete. Odrastao je uz ujnu, koja je radila u kabareu. Otuda i ne čudi što ga je scena odmah privukla, i na bini se prvi put našao još kao tinejdžer. Umetničko ime „pozajmio” je, kako je priznao, od svog rođaka iz Amerike.

I krhkost je bila osobina koja ga je karakterisala, i otvoreno je govorio o pokušaju samoubistva dok je još bio mladić, depresiji sa kojom se suočavao, narkoticima, naročito kokainom, i velikim zdravstvenim problemima. Odrastanje bez roditelja imalo je još jednu turobnu posledicu – nestabilan ljubavni život, pa otuda čak pet brakova koji su skandalizovali bulevarsku štampu.

Osim u Francuskoj, živeo je u Londonu, Švajcarskoj, Los Anđelesu. Drugovao je sa Džimijem Hendriksom, Mikom Džegerom, Džonom Lenonom, Rodom Stjuartom. „Snimali smo po različitim londonskim studijima, ali smo se uvek susretali kako bismo zajedno popili čaj”, sećao se.

Na pitanje novinara „Figaroa” koji mu je od silnih koncerata ostao urezan u sećanje, izdvojio je jedan skorašnji:
„Bilo je to 2012. godine u londonskom `Rojal Albert holu`. Vladala je rokenrol atmosfera. Publika se penjala na binu, kao što je to bio običaj šezdesetih godina… A to je nešto što nisam doživeo decenijama!”

Kada su ga jednom upitali po čemu želi da ostane upamćen, citirao je sam sebe, odnosno rečenicu koju bi izgovorio nakon svakog uspešnog nastupa: „Večeras je šou bio odličan!”