Klubovi mesto susreta starih i mladih

„Ka­da ima­te 96 go­di­na i bo­li vas ko­le­no, po­bolj­ša­nje se ne mo­že oče­ki­va­ti, ni­ti je le­kar u sta­nju da vam po­mog­ne. Ali, ono što mi mo­že­mo je­ste da stvo­ri­mo ta­kvu at­mos­fe­ru da se na bol za­bo­ra­vi.” Ove re­či Gee Sijp­kes, uprav­ni­ce „Hu­ma­ni­ta­sa”, do­ma za sta­re u ho­land­skom gra­du De­ven­te­ru, sprem­no će po­tvr­di­ti i sta­na­ri. Ot­ka­ko su do­bi­li stu­den­te za su­se­de, či­ji je sme­štaj bes­pla­tan, ma­nje pri­ča­ju o bo­le­sti­ma i umi­ra­nju. Vi­še vo­le da ču­ju od mla­dih ka­ko se pro­vo­de, ku­da iz­la­ze, ima­ju li de­voj­ke ili mom­ke...

– Stu­den­ti do­no­se spolj­ni svet u nji­ho­ve ži­vot ili u ovo zda­nje – ka­že uprav­ni­ca, ini­ci­ja­tor­ka pi­lot-pro­jek­ta, ko­ji je br­zo do­bio za­pa­žen pu­bli­ci­tet u Ho­lan­di­ji i ši­rom Evro­pe, pre­neo je ne­dav­no „Glas osi­gu­ra­ni­ka”. Slič­na si­tu­a­ci­ja je i u Ame­ri­ci i Austra­li­ji, gde se ta­ko­đe su­o­ča­va­ju sa pro­ble­mom ne sa­mo zbri­nja­va­nja sta­ri­jih već i nji­ho­ve izo­lo­va­no­sti.