Sijuksi i Apači iz Nakova

Sve je počelo jednom tučom, davnih 60-tih godina prošlog veka, usred britanske muzičke invazije na Ameriku. U epskom dvoboju na ćošku Prve i Petnaeste ulice, dobro sam „isprepuc'o” Žarka  Bulajića, mog druga, koga sam upoznao, kako mi se danas čini, pre nego što ću spoznati samog sebe, i sedam kolena, kako je on jednom izračunao, udaljenog rođaka. Imao sam četiri godine i bio na vrhu sveta.

Ne, nije se to desilo u Njujorku, mada su paralele očigledne. Dogodilo se to u Nakovu, starom, nemačkom vojvođanskom selu, oivičenom visokim i snažnim, ponosnim jablanovima, bremenitim, mirisnim vinogradima i slatkim voćnjacima. U selu, tada utopljenom u moru blagorodnih polja kukuruza i žita. Selu sedam kilometara udaljenom od Kikinde i pola dlana od rumunske granice.

Žarkovo i moje „blisko” krvno srodstvo, ipak mi nije smetalo da potajno budem zaljubljen u njegovu sestru Ljilju. Sve do jednog sunčanog septembarskog jutra, kada nam je u učionici, u petom osnovne, iznenada eksplodirala sjajna kometa u obličju devojčice prekrasnog osmeha i očaravajućeg primorskog govora, Tanje Kramar iz Labina u Hrvatskoj. Slatkorečivog, lepuškastog devojčurka, koji će samo godinu dana kasnije, postati zavodljiva, mlada izazovna žena. Koja će se preko noći volšebno pretvoriti u naš dečački mračni predmet želja, vlažnih snova i prljave, pokvarene mašte. 

U doba mog najranijeg detinjstva ta Prva ulica još uvek ne beše miroljubivi rezervat pokorenih domorodaca države Nakovo, već njegova divlja, neobeležena teritorija. Pradomovina Sijuksa, Komanča i Apača. Zemlja tomahavka i totema i zlokobnih stubova za mučenje. Naseobina šatora od slame, trave i pruća. Još neistraženo stanište krvoločnih kerova većih i od najvećih divljih bufala . Uvek je samo malo nedostajalo da na njoj nikne i prvo pravo indijansko groblje. Samo najhrabriji i najluđi su se usuđivali da u nju zađu, a ja sam u to doba bio dovoljno hrabar i dovoljno lud da u nju, tu Prvu ulicu, punu zaseda i zmija, povremeno odlazim, kako bih posmatrao najlepše zalaske sunca na svetu...

Žaćo mi nikad neće oprostiti taj sramotni poraz iz gore pomenute tuče. U sledećoj dekadi tući će on mene, brutalno, bezdušno i osvetnički, u svakom sportu i svakoj igri pod kapom nebeskom. Od „bliske” do badmintona, od kockica do košarke, od fota do fudbala i tako postati moj istinski „dželat” i jedini i isključivi krivac za moje rano napuštanje svih sportsko-rekreativnih aktivnosti. Ipak, od njega ću u jedno nežno, nevino doba, naučiti jednu od najvažnijih životnih lekcija: nikad se ni u čemu ne kači sa tipom koji je stalno pre'lađen i šmrcav. I koji je takav, balav, svu beskrajno dugu, ledenu zimu, kakve su one nekad bile, bio u stanju, da na barama igra hokej na ledu, bos. Da mu, pri tom, kako su govorili naši stari, ni đavo ne bude.

Godinama kasnije, priznaću mu da sam ga i taj jedini put, kao naš Marko Kraljević Musu Kesedžiju, pobedio na prevaru. Naime, samo nekoliko dana pre, nedeljama ranije zakazane borbe, počeo sam potajno da uzimam časova karatea, od  godinu dana starijeg Ranka Radlovića Trpka (tako poetičnog nadimka). Biznismen od rođenja, Trpko mi je te iste časove naplaćivao tadašnjih basnoslovnih 20 para po satu, koje sam posuđivao iz babinog tajnog šteka za „ne daj bože”.

Žarko Bulajić, u ranoj mladosti od milošte zvani Klepan, preko noći, uz Laku, nesuđenog prvotimca „Ciriha” i švajcarskog žigola zvanog Bob Lačford, izraste u najzgodnijeg i najlepšeg mladića čitave generacije. Muškarca, za kojim je sve i mlado i staro od ženskinja bezuspešno i uzaludno jurilo. Urovan kakvim ga je Bog dao, sem u retkim trenucima nadahnuća, večno im je udar'o čeznju, kako onda, tako i na vjeki vjekov, pa nam zauvek, zato ostade zakleti neženja.

U sedamnaestoj godini života, Žak dobija ponudu koja se ne odbija: FK „Partizan” ga zove u svoje redove. Uslovi su više nego povoljni: besplatno školovanje, smeštaj i hrana, mesečna stipendija i dovoljno keša „na ruke”.  Toliko da su se u to vreme za te pare mogla kupiti dva nova „stojadina”. Roglavi Žaćo ponuđeno hladnokrvno odbija, da bi samo par meseci kasnije, iz inata potpuno napustio fudbal. Vratiće mu se nekoliko godina kasnije, ali za veliku igračku karijeru biće prekasno. Tako će on svoj sportski put završiti tamo gde je i počeo - u „Barseloni”. Nakovačkoj „Barsi”, centru našeg univerzuma, središtu jedinog sveta koji smo poznavali.

To, ko je i kada, prvi put nakovački „Polet” nazvao „Barselonom”, pouzdano se ne zna, ali nadimak se zadržao i opstao sve do današnjeg vremena. „Polet”, tim legendarnih igrača i besmrtnih, neprolaznih navijačkih pesama, od kojih bih, rado, izdvojio pobedničku, euforičnu, svojevrsnu „Carminu Triumphaliu”, čiji početni stihovi glase: 

„U Nakovu zvone zvona, pobedila Barselona!”

(Narodnom pesniku nije ni malo smetalo da zvona i zvonjavu umetne u „Poletovu” himnu, iako su u Nakovu poslednji put zvona zvonila 1944. godine, na velelepnoj nemačkoj katoličkoj crkvi, pre nego što će je ljuti krajišnici, pristigli u Vojvodinu na talasima „osme ofanzive”, brže-bolje porušiti i od njenog materijala sazidati štale i obore).

Na utakmicu sam prvi put otišao sâm, sa pet godina, iskravši se iz kuće. Tamo će me odmah dočekati, uvek krvi žedno, neprijateljsko pleme. Razgnaće ih, ko Boško Jugoviću Turke na buljuke, moj prvi komšija preko puta ulice, nadaleko, širom sveta znani, čuveni Džigi. Bio je desetak godina stariji od mene, visok i naočit. Umeo je da priča, činilo mi se, kao niko nikad pre njega. I kao niko nikad posle njega.

Docnije u godinama koje su sledile od njega ću prvi put čuti da postoji nešto što se zove NBA, nešto što se pije, a ime mu je Džoni Voker i nešto što svira i peva, a naziva se tim magično privlačnim imenom - Dip Parpl. Saznaću od njega i imena misterioznih francuskih glumica i glumaca iz još misterioznijih francuskih filmova. Od njega ću, takođe po prvi put u životu, čuti da negde u svemiru postoji još nešto francusko, nešto toliko misteriozno, slatko i nedostižno, da mu se moralo dati tajno ime - francuski poljubac. Džigi će mi prvi ispričati bajku o dalekom, mitskom kraljevstvu Siciliji i njenom poljupcu smrti. Ali, najviše ću od njega naučiti o fudbalu, jer je on znao, komentarišući, da od obične seoske utakmice između nakovačkog „Poleta” i velikoselačke „Kozare”, stvori vrhunsku predstavu, dramu šekspirovskih zamaha i dubine.

Nedeljom posle podne trčao bih na utakmicu, da bih u toku iste večeri „letio” preko puta, do njega, da mi je on lično prepriča. Više sam verovao njegovim rečima nego sopstvenim očima. Toliko da je češće bilo slađe slušati njegov „odloženi prenos” nego biti na tribinama. Najinteresantnije u svemu je bilo to da su ga sa najvećim interesovanjem slušale žene, od tek propupelih šiparica, pa  do njegove babe Smiljanice. Mlade devojke i stare žene, koje nisu razlikovale „stativu” od „enca”, golmana od gola, zabezeknuto su slušale kitnjasti govor samosvesnog sportskog izveštača, Džigija.

Uz Mišu Banjca, opasnog frajera, čiju je donžuanovsku karijeru prekinula (pre)rana ženidba, Džigi beše moj junak i moj učitelj. Ostaće upamćen po tome što je na planeti zvanoj Nakovo imao najbrojniju svadbu ikad. I najveću sahranu, ikad. Svadbi sam prisustvovao i po prvi put u životu bio snimljen kamerom. Sahrani nisam. Bio sam ovde, u Americi. Čovek čijim su venama reči žuborile snagom nabujalog planinskog potoka, peneći se kao „jesen u kacama”, pogođen teškom bolešću preminuo je svojoj 36. godini. Sećam ga se sa pijetetom.

Sa istrgnutih listova kalendara, koje neumitni vetar prolaznosti razvejava, češljajući godinama ulice mog detinjstva i odnoseći sve, sem sećanja, smeše mi se zauvek mnogi drugi, meni dragi ljudi. Kojih se kao i Džigija, uostalom kao i Nakova mog detinjstva, sa setom sećam. Jer, selo ne čine kuće, vinogradi, voćnjaci. Već ljudi. A Nakova mog detinjstva, sve je manje. Svakim odlaskom iz njega u poseban kofer pakujem uspomene, uvek pazeći pažljivo na taj dragoceni prtljag. Ne dozvoljavajući da se zagubi na raskrsnicama velikih svetskih zračnih luka, na ulicama velikih američkih gradova, kojima hodam. U stopu me prati bajka o Nakovu.

A eto, kažu, ni kerovi nisu više kao nekad: divlji i veliki k'o bizoni. Nego, rasni neki, pedigrirani, u smešnu odeždu obučeni. Fini neki lajavci. Nove uspomene, novoj deci, pišu.

Mojoj Sneži,

Stevan Stupar, Čikago,  SAD