Kako sam pronašao Miću i Nenada

Povodom gala-premijere restaurirane, digitalizovane kopije filma „Ko to tamo peva”, koja počinje večeras u 20 sati u Jugoslovenskoj kinoteci (Uzun Mirkova 1), prenosimo priču reditelja filma Slobodana Šijana o tome kako je pronašao Miodraga i Nenada Kostića, muzičare koji u filmu pevaju već legendarnu pesmu „Za Beograd”.

***

Pozivu da se javimo u Vrčin, na zborno mesto „kuća Jankovića”, po kišnom danu, odazvala se jedva trećina vojnika i, naravno, ja, budala. Neki kapetan nam je ujutro održao govor: „Tokom marša, vojsko, ne diži visoko nogu. Jer neprijatelj sve snima iz satelita! On može videti u kom stanju su tvoje čizme i odlučiti da napadne jedinicu u trenutku kada je većina vaših đonova pred raspadanjem!” Zvuči neverovatno, ali je zaista to izgovorio! Zagledali smo se sa blesavim osmehom, razmišljajući o budućnosti ove zemlje sa takvim oficirima.

Nastade neka frka, navodno, dolazi komandant beogradskog garnizona, ili tako nešto, da izvrši smotru. Postrojiše nas i dođe jedan čikica, kojeg sam mnogo godina kasnije prepoznao kao Miloševićevog predsednika Srbije generala Gračanina. On dreknu: „Poručniče, brojno stanje!” Zbunjeni poručnik, takođe pozivac, promrmlja: „Druže pukovniče (kasnije avanzovao), prisutno trideset odsto!” Gračanin se izbeči na njega: „Poručniče, gde ti je vojska?” Poručnik slegnu ramenima: „Otkud ja znam…” Vojnici se zakikotaše, što razgnevi pukovnika. „Poručniče, da si ti dobar komandir, ti bi tokom godine, u slobodno vreme, vikendom recimo, obilazio svoje vojnike. Svratio bi im do stana, pokucao na vrata da se raspitaš za njihovo zdravlje i da li im nešto treba. Da popiješ sa njima kafu. Pa bi onda znao gde su i zašto ih danas nema!” Zabezeknuti poručnik je ispod oka posmatrao vojnike postrojene na kiši, pa verovatno u želji da i sebe i njih spase predugog izlaganja ovoj neprijatnoj atmosferskoj nepogodi, odluči da oćuti.