Gibanica iz Izraela

Žena mi po cijeli dan nije kod kuće, sad čuva bebu mlade gospođe Vagner. Konačno se pronašla u nekom poslu. A ja u dokolici odlučim da nam pripremim gibanicu za laganu večericu. U marketu kupim ono što mi je u kući nedostajalo - gotove kore za pitu i sir „tvorog”. Ona koristi baš taj za izvrsnu sirnicu koju odavno nije pravila i tako spreman još nekoliko puta konsultujem svog generalnog savjetnika, gospodina „gugla”, čekajući na internetu vrijeme za svečano „otpočinjanje radova”. 

Ne volim izraelski „burekas” i ta njihova premasna lisnata tijesta, premda  ponekad petkom kupim četiri – pet malih burekčića punjenih gljivama ili krompirom, najređe sa sirom, a poželim ženinu pitu za koju je ona, s godinama, postala pravi majstor, razvlačeći jufke k`o da je - muslimanka! I zato sam odlučio da svoje kulinarsko umijeće potvrdim i svojom prvom pitom u životu, istina sa gotovim korama, pa makar se ona i gibanicom zvala...

Jedino što je u startu sporno, umjesto kisele vode po receptu, moraću upotrijebiti soda vodu, jer „Radenske”, „Knjaza Miloša” ili nekog drugog „Kiseljaka" ovdje u Izraelu nema, niti je ikada bilo... Soda vode ima koliko hoćeš. I svega drugog. Čak i naše „vegete”. (Čuj mene, „naše”?)

Izraelci običnu vodu za piće nazivaju mineralnom i mnogi od njih teško shvataju da „tamo kod mene” iz zemlje slobodno izvire zdrava kisela voda, ljekovita i pitka samo tako, i nerijetko slobodno teče kud hoće, bez veze... Ne treba im se ni čuditi, obična voda je ovdje nešto najdragocenije, Izrael ima samo dvije rijeke i veoma malo kišnih dana u godini. Sunčanih je 333 pa za kišu ni ne ostane puno vremena, jer koliko samo oblačnih dana prođe i bez kapi kiše, dobro je da nismo žedni. A nismo, ovdje ničega ne fali, ne ulazeći u ničiju dušu gdje se čovjek lako može zagubiti u  neizbježnim i nepreglednim prazninama...

Što bi dva decilitra soda–vode umjesto kisele, ako su kore dobre, bitno odredile kvalitet gibanice, jer je fil za nju nesumnjivo dobar. Zašto ne provjeriti, oprobati se i na tom planu? Gledaću je u rerni kako raste, kako počinje da rumeni. Ako baš uspije, možda ću ženu napraviti ljubomornom. Samo da ne presolim fil.

Jednom, dok sam još radio, vraćajući se sa posla, na nagovor Anreja Rusa da svratimo na piće, nabasao u ašdodskoj industrijskoj zoni na pekaru „Balkanske pite”. Nije bilo loše, ali... Ako ovo bude onako kako mi se čini da hoće više uopšte neću ni zalaziti u one pekare u našem tržnom centru. Samo kupim kore u marketu, sir i - eto gibanice.

Boletova Jelka bila je majstor za gibanicu, donosila nam je par puta u stonoteniski klub. Onomad, prije trideset godina, kad smo poslije redovnih sastanaka ponedjeljkom mi iz uprave znali lijepo zasjesti. Nema više ni te zgrade, prolazio sam ljetos, ne znam igra li se više stoni tenis tamo, a Bole je umro prije četiri godine. Obično sam ja nakon jedne ili dvije rakijice odlazio u obližnju robnu kuću “Beograd” i dole u samousluzi kupovao četiri boce „banatskog” i četiri „Knjaza”. Nema više ni te robne kuće...

Pola kilograma kora meni i ženi neće valjda biti previše. Još kad to zajedno sa filom sve naraste u tepsiji. U receptu piše da je gibanica pripremljena na ovakav način, dobra i hladna. Nisam ni pogledao one preporuke za pripremu na hebrejskom jeziku, štampane na pakovanju mojih gotovih kora, ne zanimaju me uopšte. Svi Izraelci koji su pojeli nešto u našoj kući uvijek su bili oduševljeni hranom koju sprema moja žena, osim prebranca i kuvanog pasulja sa dimnjenim mesom, pečenog šarana i svježeg kupusa sa junetinom, koje uglavnom ja spremam.

Meni se kod njih, isključujući gospođu Ofek i njen složenac sa patlidžanima, bogami nije posebno dopalo ama baš ništa. Jesam malo potežak i na hrani, volim malo, ali dobro. Jednog prvog radnog dana u nedelji čuo sam kako se kolega Izraelac na poslu hvali svom drugaru kako je dobro jeo za vikend. Ja ne mogu da se načudim, zar nije normalno da se svaki dan dobro jede.

Dobro, gibanica i nije nekakvo posebno jelo, ali ja je volim. Izraelci svašta prave i prodaju, pekare su ovdje krcate kojekakvim mirišljavim i ukrašenim pecivima, ali nigde ne možeš naći onu našu običnu kiflicu. O gibanici da i ne govorim.

Na poslu sam se bezbroj puta uvjerio za vrijeme ručkova, da su riža, pasulj i skoro sve drugo prosto nedovršeni, napola kuvani, krompir nepečen. Ne samo na jednom mjestu tako je uglavnom svugde. Brzina, šta li, trka sa vremenom, borba za profit. Pa ni paprika koju na pijaci kupiš, ili paradajz, nisu istog okusa kao ono u nas. U stvari nema nikakvog ukusa.

A kada ja kuvam pasulj, cijelo izraelsko stubište u mom ulazu miriše na moju Bosnu i Hercegovinu, na cijelu onu moju zemlju i moju kuću tamo... Kojih  više nema.

I zato danas - gibanica! Neka opet zamiriše ono čega ovdje nema.

Čitav sat ranije od planiranog otpakujem kore da vidim na šta to liči, da malo odmrznu dok ne pripremim fil. Razmotam na radnoj površini, zavirujem dole-gore, kora nigdje. Samo jedna podeblja a na uputstvu na hebrejskom piše da nema potrebe za razvlačenjem. Opet posegnem za uputstvom i onim preporukama na hebrejskom, sreća da nisam bacio jaja, ulje, sir, jogurt, soda vodu, za fil. Šta  sada da radim sa ovim tijestom?

Izrežem ga na „pica” trouglove, na sredinu ubacim malo onog „tvorog” sira, zamotam u neke kiflice, pa u tepsiju na papir. Natrunim odozgo malo morske soli, mahnem mokrom četkom preko kiflica, pa u rernu na 200 stepeni. Gledam kroz vrelo staklo da li će početi rasti, rumeniti, šta će iz svega ovoga izaći.

Čim sam rumene, mirišljave i nadošle  kiflice izvadio iz rerne znao sam da, ako izgled išta kazuje, gibanica  izgleda još zadugo neće doći na moj jelovnik, mnogo je komplikovanija od ovoga, sa ovim tijestom.

Bile su izvrsne, čak je i ona rekla da nisu loše a večerali smo čorbu od tikvica i prženu džigericu.

Aleksa Blagojević, Izrael