Govori glasno i nosi mali štap

Za svet izgleda ipak ima nade. Američkom predsedniku Donaldu Trampu pošlo je za rukom ono što nije verovatno nijednom svetskom lideru u novijoj istoriji. Uspeo je da dokaže da, uprkos mantri da se zna „ko kosi, a ko vodu nosi” u međunarodnim odnosima, ipak postoji minimalni konsenzus oko pitanja šta je prihvatljivo, a šta ni pod kojim uslovima ne može da prođe. Pragmata po prirodi, predsednik je zainteresovan samo da sačuva republikansku većinu u Kongresu i, ako je ikako moguće, sebi izgradi platformu za još jedan mandat u Beloj kući.

Pretnjama i ucenama članica Ujedinjenih nacija možda je izmamio smešak kod svojih potencijalnih glasača, ali je i potpuno svesno zadao dosad najveći udarac konceptu „američke izuzetnosti” koji je decenijama bio glavna spoljnopolitička alatka njegovih prethodnika. Da li je vredelo? U kalkulaciji veštog trgovca koji se namerio da još jednom skupo proda svoju kožu, verovatno jeste. Ali jeste i zbog još nečega što nismo tako često mogli da gledamo na Ist riveru. Kao da se svetski poredak menjao pred našim očima, dok su jedna po jedna članice Generalne skupštine UN glasale protiv rešenja „đonom” koje su zagovarali Tramp i njegova jurišnica Niki Hejli.

Američki spoljnopolitički kredo koji je pre više od jednog veka definisao predsednik Tedi Ruzvelt – „Govori tiho i nosi veliki štap” – nikada nije izgledao udaljenije nego danas. Tramp je sve glasniji, a njegove reči se sve slabije čuju.