Diplomatija u nijansama

Spoljna politika Srbije se, poslednjih godina, odvija između Scile i Haribde, ili što bi rekao narod – između čekića i nakovnja. Na jednoj strani je potreba odbrane legitimnih nacionalnih interesa, kao što je očuvanje sopstvenih granica i državnog integriteta, dok je na drugoj strani nasušna potreba da, praveći kompromise u državnoj politici ne oteramo potpuno od sebe one međunarodne faktore koji baš i nemaju razumevanja za našu poziciju, te ih tako učinimo opasnim i trajnim neprijateljima. Čitava ta situacija pomalo liči na nezgodu mladoženje, koji proseći mladu nikako da objasni njenim roditeljima da s njom ima poštenih namera budući da ju je, dok mu je još bila devojka, ponekad znao grubo tretirati. Ukoliko je „mladoženja” Srbija, „mlada” Kosovo, a „mladini roditelji” Amerika i ostale njoj savezničke sile kojima se ima zahvaliti na tobožnjoj kosovskoj nezavisnosti – onda je jasno koliko je pozicija Srbije nezavidna.

No, u spoljnoj politici (kao i u nauci) bitno je razlikovati nijanse, jer je ona uopšte sva u nijansama i gestovima. Tako bi trebalo da pravimo razliku između onih država koje su direktno kumovale kosovskoj nezavisnosti, poput SAD-a i Velike Britanije, kao i onih koje su se do poslednjeg momenta upinjale da Srbi i Albanci pronađu neko kompromisno rešenje, kao što je pokušavala Nemačka, predstavljena na tom zadatku Volfgangom Išingerom. Nemačka je, za razliku od devedesetih godina, kada je upravo ona bila glavna „babica” hrvatske i slovenačke nezavisnosti, u najnovijim kosovskim bespućima pokazala uzdržanost do poslednjeg trenutka da bi tek naknadno, u tišini i ne sa mnogo entuzijazma, priznala samoproglašenu kosovsku paradržavu. Stoga bi srpska spoljna politika trebalo da napravi razliku u nijansama između nemačkog i američkog odnosa prema kosovskom čvoru, i da ih ne trpa u isti koš.

Te nijanse mogu biti baza da Srbija, pored neizbežnog partnerstva sa Rusijom, održi i partnerstvo sa „osovinom” Berlin–Pariz – ako je to, pod postojećim okolnostima, već teško ostvarivo sa „osovinom” Vašington–London. Pogotovo što upravo prva osovina, za razliku od druge, i sama brižljivo pazi na odnose sa Rusijom, što se dalo videti iz bukureštanskog samita NATO-a, kada su Nemačka i Francuska blokirale pristupanje Ukrajine i Gruzije, čime bi se samo razdražio ruski „medved”. Tako saradnjom sa „osovinom” Berlin–Pariz naša spoljna politika ne bi bila u protivrečnosti, te bi komotno mogla da održava dobre odnose i sa Rusijom i sa glavnim državama EU, poput pomenutih. Stoga je potrebno, praveći razliku između raznih „priznanja” Kosova, obnoviti najpre kontakte s onima koji nisu bili baš na prvoj liniji kosovske nezavisnosti, ali i koji nisu potpuno opozitni svojom politikom našem trenutnom glavnom savezniku – Rusiji. Na drugoj strani, upravo bi Nemačka i Francuska (plus Španija, Italija, Grčka, Portugalija, Slovačka) mogle da „omekšaju” one evropske države, poput Holandije i Britanije, koje su tvrdokorne u oceni spremnosti Srbije da se pridruži EU. Nastavljanjem evropskog puta Srbije, uz oslonac na prethodno pobrojane države, od Nemačke pa nadalje, Srbija ne bi „uvredila” Rusiju, već bi upravo bila onaj faktor koji bi doprineo daljem jačanju odnosa između prethodno pomenute evropske „osovine” i same Rusije. No, za takav optimističan scenario potrebni su izvesni koraci, prvenstveno Srbije, pa potom i evropskih država. Srbija bi obnovila pun nivo diplomatskih odnosa sa Nemačkom, Francuskom, Italijom itd., ipak se ne slažući s odlukom o priznavanju kosovske „nezavisnosti”, ali otvarajući sebi manevarski prostor za dijalog sa vodećim evropskim državama o prevazilaženju sadašnjeg pravnog vakuuma na Kosovu. Time bi Srbija postepeno širila svoje diplomatske horizonte, a Evropa bi osnažila svoj uticaj na Balkanu. Konačno, ukoliko bi se uz pomoć Evrope, a uz sadejstvo Rusije, i uz fleksibilnost SAD, pronašao način za prevazilaženje pravnog vakuuma na Kosovu, što bi potvrdile i UN, stekao bi se uslov za normalizaciju odnosa Srbije i sa „osovinom” Vašington – London, a to bi se posredno odrazilo i na poboljšanje odnosa ove „osovine” i Rusije budući da bi bila eliminisana jedna sporna tačka u njihovim međusobnim odnosima.

Alternativa prethodnom scenariju je povećanje kako regionalnih, tako i globalnih nestabilnosti, na šta Nemačka i Francuska, kao što su pokazale na samitu u Bukureštu, izgleda nisu spremne da pristanu. Stoga su se i potrudile da NATO ne uvredi Rusiju, a da Evropa ne uđe u novi hladni rat. Srbija tome može samo da se raduje i da, umesto da priželjkuje dalje zaoštravanje između Zapada i Istoka, pročita emitovane znakove te da u diplomatskim nijansama obnovi partnerstvo s pomenutim evropskim državama, koje i pored velikog spora sa našom politikom u pogledu rano priznate kosovske nezavisnosti, ipak pružaju šansu da se pronađe izlaz iz pravnog vakuuma na Kosovu.

Istraživač-saradnikuInstitutudruštvenihnaukauBeogradu