Praznici podstiču maltretiranje žena

Umesto da budu vreme radosti, druženja i porodičnog zbližavanja, praznici su za neke dani kojih se najviše pribojavaju. Jer, pokazalo se da upravo tada ima najviše slučajeva prijavljenog porodičnog nasilja. Žene u takvim prilikama češće stradaju od ruke svojih muževa ili partnera.

Zato bi se moglo dogoditi da podatak o 30 ubijenih i više od 3.000 žena povređenih u porodičnom nasilju u Srbiji u 2017. godini – četiri od njih su usmrćene samo u decembru – ne bude konačan broj. Mnoge žrtve ne prijavljuju nasilje, iz različitih razloga. Neke žene veruju da će se nasilnik popraviti, da će promeniti svoje ponašanje ako prestane da pije ili nađe posao, ili ako one „budu bolje” prema njemu... Druge se plaše da ostanu same, naročito ako su ekonomski zavisne, nemaju posao, sopstveni stan, ušteđevinu... Ima i onih koje je muž izolovao od rodbine i prijatelja ili ih ucenjuje decom, kao i onih koje pristaju da budu ponižavane, tučene, izbacivane uz kuće, jer nemaju podršku najbližih, ili se stide da priznaju da su žrtve.

Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, o kojem je dosta pisano, značajan je i veliki korak, ali ima mnogo toga što se ne može rešiti „paragrafima”. Zato je važno, ističe Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici i direktorka Sigurnih kuća u Beogradu, da svi shvatimo da smo u obavezi da pomognemo kada saznamo za nasilje, da ga prijavimo, a ne da očekujemo da sve uradi neko drugi.

„Prva instanca da se spreči i zaustavi nasilje su zakon i institucije, a druga instanca smo svi mi!”, kaže naša sagovornica.

1. Hoćemo li pogrešiti ako kažemo da, uprkos novom zakonu usvojenom u junu, nije smanjen broj slučajeva nasilja u porodici – žene su ubijene pred decom, u centrima za socijalni rad ili u porodičnim kućama?

Hoćemo, jer je ovo pitanje na koje može da se odgovori na dva načina. Sa jedne strane nasilje se sve češće prijavljuje, broj intervencija koje prijavljuje ministarstvo policije je sve veći, pa se stiče utisak da ga ima sve više, ali u stvari je broj slučajeva nasilja u porodici godinama vrlo sličan.

2. Precenjujemo li moć zakona, ili bi kazne trebalo još pooštriti?

Ne precenjujemo moć zakona, naprotiv, dobri zakoni su u osnovi svake uređene države i jako su bitni, a kazne bi u svakom slučaju trebalo pooštriti. Najvažnije je dosledno primenjivati zakone i strogo kažnjavati nasilnike. Trebalo bi menjati dugogodišnju praksu sudova da izriču najniže kazne za krivična dela koja se odnose na nasilje nad ženama.

3. Šta znači podatak o 10.000 izrečenih hitnih mera za pola godine, i 7.500 nasilnika udaljenih od žrtava u tom periodu? Da li je prošlo dovoljno vremena od donošenja zakona da bi se videli njegovi stvarni efekti?

Ova brojka znači da su policija, tužilaštvo i centri toliko puta intervenisali da bi primenili odredbe Zakona. Kako vreme prolazi, tako bi i njegovi efekti trebalo da budu sve veći – pod uslovom, naravno, da se zakon adekvatno sprovodi i da se sve evidencije predviđene zakonom vode na pravi način.

4. Postoji li i dalje mogućnost da policija, pozvana da reaguje, za porodično nasilje kaže da je u pitanju „bezazlena kućna razmirica”?

Uvek postoji i postojaće i takva mogućnost. To se češće događa u sredinama gde se ljudi međusobno poznaju, pa se mnoge ozbiljne situacije završe samo takvom konstatacijom.

5. Koje su najčešće prepreke zbog kojih se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ne primenjuje dosledno u praksi?

Prepreke su u shvatanju stvari: nasilje je kod nas i dalje prihvatljiv način ponašanja, a nije prihvatljiva mera da bi nasilnika trebalo, makar i privremeno, iseliti iz stana ili kuće. Često se čuje „kako da iseliš nekoga iz sopstvene kuće, to je protivustavno, lična svojina je zagarantovana” i slično.

6. Kome žrtve porodičnog nasilja mogu da se obrate za zaštitu, pomoć i podršku?

Policija je prva institucija kojoj bi žrtve nasilja trebalo da se obrate, međutim, često čujem da su nezadovoljne razumevanjem, pomoći i ažurnosti policije, kada se nasilje dešava. Važno je istaći da žrtva nije uvek u stanju da se obrati nekome za pomoć kada je nasilnik prisutan i kada se nasilje dešava. Zato je vrlo bitno da to učini neko umesto nje, bilo da su u pitanju rođaci, komšije, prijatelji ili bilo ko drugi ko zna za nasilje ili čuje da nasilje traje, dakle, ima tu informaciju. Svako bi u toj situaciji morao da pozove nadležne institucije, makar i anonimno. Nema opravdanja za neprijavljivanja nasilja!

7. Kakva je uloga vašeg Savetovališta i sigurnih kuća?

Naše Savetovalište ima 24-časovnu otvorenu telefonsku liniju. Noću radi telefon 062304560, dakle, i tokom noći, kada se kao po pravilu nasilje najčešće dešava, mogu policija i dežurni socijalni radnici da ženu žrtvu nasilja, sa decom ili bez njih, dovedu u sigurnu kuću kako bi joj se pomoglo na adekvatan način.

8. Sa kim sve sarađujete, imate li pomoć policije, centara za socijalni rad? Da li bi nova Radna grupa za suzbijanje nasilja nad ženama mogla da napravi radikalni zaokret u ovoj oblasti?

Sarađujemo sa svima koji su po zakonu nadležni da pomognu žrtvama nasilja. Sa policijom, kao i sa centrima za socijalni rad imamo uglavnom dobru saradnju, mada povezanost i brži protok informacija između nas, mogli bi da budu i bolji. Kad je reč o novoj Radnoj grupi, moram da kažem da ne verujem u radikalne poteze. U svim oblastima u kojima bi trebalo da se menja svest ljudi potrebni su vreme i strpljenje.

9. Gde je Srbija u odnosu na druge države? Da li nasilja ima više u bogatijim ili siromašnijim zemljama, ili to ima veze sa tradicijom?

I najbogatije i najuređenije zemlje sveta imaju takođe problem sa nasiljem nad ženama i nasiljem u porodici. Način i efikasnost na koji te zemlje reaguju na nasilje je drugačiji i bolji. Stupanjem na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i kod nas se očekuju promene nabolje.

10. Kako odrediti ko je žrtva nasilja? U poslednje vreme ima, čak, zluradih komentara da žene koriste medijsku pažnju posvećenu ovoj temi kako bi i najmanju zađevicu prozvali nasiljem? Ima li, u tom smislu, „malog” i „velikog” nasilja?

Lako je odrediti ko je žrtva nasilja. To se vidi na prvi pogled. Pomenuti komentari uglavnom potiču od samih nasilnika ili njima bliskih osoba da bi opravdali sebe ili ubedili druge da žene koriste novonastalu situaciju. Žene ne zloupotrebljavaju svoju nesreću i promašene živote, već su nasilnici njih zloupotrebljavali godinama. Žene su, na žalost, u Srbiji uvek krive i uvek im se manje veruje. Nema malog i velikog nasilja. Nasilje je uvek ogromno.

Točak moći i kontrole

Psiholog Dušica Popadić, savetnica za žrtve porodičnog nasilja, odnos između zlostavljane žene i njenog muža ili partnera ilustruje takozvanim točkom moći i kontrole, u kojem muškarac primenjuje razne oblike nasilja kako bi upravljao životom žene: emocionalno, ekonomski, seksualno, kao i zastrašivanjem i manipulisanjem decom….

Fizičko nasilje služi da učvrsti i pojača sprovođenje pomenutih taktika. Dakle, ako smatra da partnerka nije dovoljno poslušna, ne povinuje se njegovim zahtevima, recimo želi da se doškoluje, pronađe bolji posao i ekonomski bude samostalnija, nasilnik će primeniti batine da je vrati u krug svoje kontrole. Ako partnerka razmišlja da ga napusti, pokušaće da je odobrovolji „sitnim milostima”, a kad ode, u dve trećine slučajeva on nasilje nakon razdvajanja pojačava.

Praksa pokazuje da nije realno očekivati da će nasilnik promeniti svoje ponašanje, jer on iz njega crpi svoju snagu i pokazuje svoju moć, i zato je jedini način da prestane da bude prijavljen policiji i u krivičnom postupku zatvorski kažnjen.