Da li Bor vredi više od 400 miliona dolara

Uspon cena metala na svetskom tržištu od 2004. do danas širom je otvorio nove mogućnosti za povratak RTB Bora, čiji je stopostotni vlasnik država, tamo gde mu je mesto: u vrh strateških privrednih stožera Srbije. Nevolja, sankcije devedesetih, a ne neznanje, neposlovnost ili iscrpljenost rudnog bogatstva jesu uzrok bezmalo katastrofalnih posledica.

Šema koja je odabrana da bi primarna industrija bakra u Srbiji stala na „zdrave noge”, kao što to gotovo redovno biva u zemljama u tranziciji, sadržana je u jednoj reči: privatizacija. Stopostotna. Kompletna. A pošto je svima otprve bilo jasno da je za „zdrave noge” potreban pozamašan novac, na stotine miliona dolara, kupac je „morao” da se traži samo sa strane.

Predsednik kanadske vlade Stiven Harper je u parlamentu 10. aprila potvrdio odluku Ministarstva industrije da ne odobri prodaju domaće kompanije MekDonald Detvajler američkoj kompaniji Alajant Teksistems. „Niko ne treba da sumnja u odlučnost ove vlade da štiti interese ove zemlje”, Harperove su reči koje su dočekane ustajanjem i burnim ovacijama poslanika. Transakciju vrednu 1,325 milijardi dolara su, inače, prihvatili vlasnici obe kompanije. Vlada je stavila veto na transakciju jer se radi o strateški važnoj kompaniji.

Da li je takvo razmišljanje bilo prisutno kod naših, izgleda još uvek tranzicionih vlada. Tranzicija i „filozofija” koja je prati ne traju valjda večito.

RTB Bor, kao strateška državna kompanija, ne bi trebalo nikada da bude totalno otuđen. Kad-tad Bor će opet biti dobra „zlatna koka”. Vlasnik, Vlada Srbije, morala bi da „kopa” i rukama i nogama da ga što pre osovi na „zdrave noge”. Kako da se to najbrže uradi uz korist za celu Srbiju?

Ukratko, ono što znamo:

Kupci, bivši – Austrijanci i potencijalni budući – Rusi, nudili su i nude po oko 400 miliona dolara za 100 odsto vlasništva i po oko 400 miliona dolara za stavljanje na zdrave noge, uz godišnju proizvodnju od oko 60.000 tona bakra iz praktično nove topionice i rafinerije. Vlada Srbije bi na taj način dobila ukupno oko 400 miliona dolara i ni dolar više „za vjeki vjekova”. Porezi i doprinosi koje bi plaćao novi vlasnik bili bi u dlaku isti kao i kad bi ih plaćao sadašnji vlasnik – Vlada Srbije.

Koje opcije ima sadašnji stopostotni vlasnik RTB Bor?

1. Da od finansijskih institucija, onih istih od kojih su dosadašnji kupci dobijali kredite, pozajmi novac potreban samo za investicije i u tom slučaju zadrži 100 odsto vlasništva. Ako su to dosadašnji kupci mogli, ne postoji razlog da pod istim uslovima to ne može da učini i sam vlasnik.

2. Da proda isključivo domaćim firmama i institucijama, recimo ne više od 50 odsto, za ne manje, na primer, od 400 miliona dolara. Uz obavezu da će taj novac biti upotrebljen isključivo za hitno dovođenje svih pogona u zdravo stanje. Bor, veliki dužnik, oko 75 odsto svog duga duguje sadašnjem vlasniku. Po sadašnjoj šemi prodaje, deo tog duga bi se jednokratno vratio bez ikakve šanse da se za jedan jedini dolar oplodi.

3. Isto kao pod dva, ali bez ograničenja prodaje isključivo domaćem kupcu.

4. Da ide po staroj šemi i proda 100 odsto vlasništva RTB Bor strancima, recimo, kompaniji Olega Deripaske.

Samo prve tri opcije omogućavaju državi da od RTB Bor dugoročno ubira plodove vlasništva, uz poreze i doprinose koji su nezavisni od izabrane opcije.

Rudarska i metalurška tehnologija i mašinerije koje će biti u upotrebi u „novom RTB Bor” biće iste kao i u „starom”. Znači, držaće korak sa najsavremenijom tehnologijom, pa je dosta lako proceniti troškove proizvodnje na primeru sličnih rudnika i topionica. Po tim kriterijumima, Bor će proizvodnja jedne tone bakra i nusprodukata (zlata, srebra i dr.), koštati između 2.500 i 3.000 dolara. Cene metala je daleko teže predvideti, pa će se upotrebiti različite racionalno opravdane cene (vidi Tabelu 1 – Cena metala).

(/slika2)Nusprodukti, zlato, platina, srebro i drugi doprinose oko 15 do 20 odsto tržišnoj ceni bakra pa bi konzervativno (15 odsto), na primer, prosečan prihod po toni bakra za period „A” bio oko 4.720 dolara, za „B” oko 5.244 dolara itd. 

Da pogledamo sada kolika bi bila proizvodna zarada države po godini (svi proizvodni prihodi minus svi proizvodni rashodi) i za proizvodni period od 10 godina (vidi Tabelu 2 – Proizvodna zarada države).

(/slika3)Kao što je ranije rečeno, svi proizvodni troškovi po toni bakra su između 2.500 i 3.000 dolara. Ako se pri računanju proizvodne zarade uračunaju maksimalni troškovi (3.000 dolara po toni bakra), onda će njen iznos biti kao što je pokazano u tabeli. Godišnja proizvodnja bakra je, kako je ranije rečeno, 60.000 tona.

Sadašnje eksploatacione rezerve pokrivaju proizvodnju od 60.000 tona bakra ne za 10 godina kao što je pokazano u tabeli, već za preko 20 godina. Znani resursi, koji eventualno mogu postati eksploatacione rezerve, produžili bi vek trajanja proizvodnje za dodatnih 20 godina.

Kao što se iz tabele vidi, gubitak vlasništva bi bio ravan najvećem privrednom kriminalu.

Greška nad greškama.