Juriš na vodu

Gotovo svaki drugi stanovnik Kine (43 odsto) živi na severu te zemlje. Međutim, kako je kineski sever relativno bezvodan, njihov opstanak zavisi od 14 odsto kineskih vodnih resursa. Toliko je rezervi vode na severu. Da li je već tu problem? Reklo bi se da jeste. Budući da su godišnje „per kapita” rezerve severa (750 kubnih metara) jedva jedna trećina nacionalnih

(2.292 kubika), a one su pak među najnižim svetskim. Jedva malo veće od, na primer, indijskih.

     Dve hiljade litara vode mesečno je blagodet, dovoljna da užurbani čovek spase sebe još i glavobolje zbog „sveta koji je žedan”. On, dabome, ne zna da je tačno toliko vode potrebno poljoprivredi, da jednog takvog kao on opskrbi hranom za samo jedan jedini dan. Eto zadatka za nekog ko voli da računa. Neka pomnoži pomenuti broj litara vode s danima u godini, a onda sve zajedno s milijardama ljudskog roda u dugačkom redu za hranu.

     Tvrdi se da će rezultat koji će dobiti ovako izgledati: samo za prehranu jednog jedinog ljudskog stvora poljoprivredi ove naše planete potrebno je 730 kubnih metara vode svake godine. Iz ovoga slede dve dalje kalkulacije.

Prva je materijalna, i tiče se onog jednog Kineza na severu Kine. Nakon što zalije žitarice od kojih živi, za celu godinu preostaće mu još svega dve hiljade litara vode.

     Ljudi koji veruju da „voda stiže iz slavine” manje su svesni pojedinosti da ziratno zemljište kineskog severa gubi vlagu tempom od 1.520 litara godišnje, i da se izbor tog dela sveta (ako stvari ostanu kakve jesu, a ostaće zbog klime) svodi na glad i žeđ ili sve zajedno. Tvrdi se da će to biti za osam do deset godina. Osam–deset godina je sutra.

     Time počinje kalkulacija dva, ona je politička. „Kamera” se odmiče i ne „zumira” više pola milijarde ljudi na severu Kine. Njen „plan” je sada širi, jer se riziku svakog daljeg fizičkog opstanaka podvrgava „približno pola ljudske populacije”, i to već od 2015.

     Polovina populacije je tri milijarde ljudi, u zemljama bez dovoljno vode. Jug Azije, delovi Afrike, Bliski istok, čak i jug Evrope. Dve takve države su takođe i Kina i Indija, potencijalno vodeće sile s nuklearnim oružjem. Hoće li tri milijarde ljudi prihvatiti da je stradanje bez vode i hrane njihova „sudbina”? Zaboravite ratove zbog nafte. Podtekst pitanja je u ideji da predstoji juriš „proletera” na naglo sužen humani prostor planete.

     To nije ovo što se događaja u Mediteranu, gde Španci presreću pretovarene barke Marokanaca, među kojima srećnici dobiju hleb u filtracionom centru, a većina se udavi u moru. Ideji o predstojećem bliže je bivši izraelski premijer Šaron koji je rekao da je šestodnevni rat sa Arapima (5. juna 1967) zapravo počeo ranije – „kada je Izrael odlučio da dejstvuje protiv skretanja (vode) Jordana” (Bi-Bi-Si, 2003).

     Ugroženi merkaju izvore. Indija i Pakistan misle na vodu Kašmira. Sirija i Irak gledaju popreko Tursku, zbog turskih projekata na Tigru i Eufratu. Dotok Eufrata Siriji smanjiće se za 40 odsto. Iraku za čak četiri petine. A Ankara je planirala cevi, i ako uspe s planovima (a izgleda da se preračunala) gradiće vodovod i izvoziće vodu Izraelu. 

     Kirgistan i Tadžikistan, uzaptili Amu-Darju i Sir-Darju. Uzbekistan traži arbitražu. A jedne ruske novine (Izvjestija, 2006) reklamiraju faul: „Kina oduzima vodu Sibiru!” Visoko pod Altajem, Kina iscrpljuje Irtiš. Njegova voda teče u Sibir i, napojivši milionski Omsk, utiče u Ob. Sibirske reke su poslednja rezerva. Pazi, rezerva u opasnosti. Zvuči kao „rakete na gotovs”!