Kad da znači ne

Kada neko nevoljno pristane da uradi nešto što je neko drugi tražio od njega, nešto „što nije mogao da odbije”, postavlja se pitanje da li je taj zadatak zaista prihvatio ili je i dalje ostao u unutrašnjem konfliktu da li da ga uradi ili ne uradi. Kada osoba istovremeno i prihvata i ne prihvata da izvrši neki njoj neprijatan zadatak, postoji velika verovatnoća da će početi da se ponaša na onaj način koji zovemo pasivno-agresivno ponašanje.

To su situacije u kojima osoba sebe doživljava žrtvom dogovora na koji je sama pristala zbog čega je nemotivisana da izvrši dogovoreno. Tipično je da zbog otpora koji oseća odlaže započinjanje tog zadatka, da kada ga radi kratko i površno, da više stvara utisak da se trudi nego što je zainteresovana da zadatak privede do kraja, da kasni u odnosu na rok do kojeg je trebalo da završi zadatak.

Komunikacijski paradoks

Kada je drugi suoče sa načinom na koji izvršava zadatak, osoba negira da ima otpor i nalazi raznorazne razloge i opravdanja zašto je sve to baš tako moralo da se odvija. Tako nastaje situacija komunikacijskog paradoksa u kojoj osoba koja nije prihvatila da izvrši zadatak tvrdi da ga je prihvatila, znajući da druga osoba nema načina da dokaže da to nije tako.

Iako osoba može imati otpor da izvrši neki zadatak koji je sama sebi postavila, kao što su na primer učenje, vežbanje, uređivanja, popunjavanje obrazaca, plaćanje itd., zato što se „nije dogovorila sa samom sobom”, pojava pasivno-agresivnih ponašanja se povezuje sa funkcionisanjem osobe u paru ili grupi i dogovaranjem sa drugim ljudima.

Najviše pasivno-agresivnih postupaka ima u preduzećima i organizacijama zato što ljudi izbegavaju otvorene konflikte sa saradnicima tako da svoje nezadovoljstvo izražavaju indirektno, skrivajući da ispod maske ljubaznosti i susretljivosti.

Pasivno-agresivno ponašanje je prvi put opisano kao odnos prema autoritetu koji ima moć da kazni, tako da se prkos ne izražava direktno kako bi se izbegla kazna. Smatra se da se taj oblik ponašanja uči u porodici kada dete nema mogućnost da se direktno suprotstavi roditeljskom zahtevu i kada je roditelj sklon oštrom kažnjavanju. Odnos prema autoritetu koji se stvorio u porodici se kasnije u životu prenosi na druge autoritete kao što su učitelji, treneri i nadređeni.

Kisele pohvale

Poseban problem u organizacijama je odnos zaposlenih koji su na istom nivou. Nekada to može biti pravo neprijateljstvo prema „nepodnošljivom” saradniku koje se skriva iza maske na kojoj je prijateljski osmeh. Spektar ponašanja uključuje kisele pohvale, komentare sa žaokom, neprimerene šale, nepozdravljanje i ignorisanje, minimalnu komunikaciju, neprenošenje važnih informacija zbog „zaboravnosti”, ogovaranje i spletkarenje, pa sve do sabotaže saradnikovih aktivnosti.

Pasivno-agresivno ponašanje treba prepoznati kako kod sebe, tako i kod drugih. Naročito je važno da ga roditelji prepoznaju kod dece. Ako osvestimo emociju iz koje ovo ponašanje izvire – ljutnja, inat, uvređenost, zavist, ljubomora, prezir, mržnja itd. – veća je šansa da se problem razreši, posebno u bliskim odnosima na koje deluje toksično.

Niko ne voli konflikte. Konflikt je situacija u kojoj jedna strana želi jedno, a druga želi nešto drugo. Po prirodi stvari konflikti su neprijatne situacija za obe strane i zato ih ljudi izbegavaju. Ali kada dođe do konflikta onda žele da znaju na čemu su: da otvoreno komuniciraju, razmene mišljenja i vide da li mogu da postignu sporazum prihvatljiv za obe strane.

Ljudi dobro prepoznaju situacije u kojima se neko drugi ljuti na njih – u kojima postoji konflikt. To je situacija otvorenog ili direktnog konflikta u kojoj jedna strana pokazuje da je ljuta bilo samo neverbalno, bilo da svoju kritiku i zamerke jasno izražava. Priroda svakog konflikta je takva da je on uvek neprijatan i za onoga ko kritikuje i onoga ko prima kritiku. Zato neki ljudi ne žele da pokažu drugome da su ljuti, da konflikt postoji.

Mnogo je teže prepoznati kada se neko prikriveno ljuti i istovremeno poriče da je ljut.