Teheran i pod unutrašnjom opsadom

Broj de­mon­stra­na­ta u Ira­nu, ma­da naj­ve­ći još od pro­te­sta zbog spor­nih pred­sed­nič­kih iz­bo­ra 2009. go­di­ne, ni­je do­vo­ljan da bi pre vre­me­na pri­zvao „per­sij­sko pro­le­će”, po uzo­ru na ono arap­sko. Ali i ta i sve osta­le sla­be tač­ke ovih ne­mi­ra pred­sta­vlja­ju ujed­no i nji­hov po­ten­ci­jal za po­nov­no iz­bi­ja­nje u ja­čem ob­li­ku i raz­log za bri­gu svih frak­ci­ja vla­sti u Te­he­ra­nu, ko­ji­ma se po­ku­šaj da tim ne­za­do­volj­stvom ma­ni­pu­li­šu jed­ni pro­tiv dru­gih, iz­gle­da, već obio o gla­vu.

Po­naj­ma­nje je za re­žim pro­blem u to­me ko­li­ko iza ovih pro­te­sta sto­je stran­ci, ko­je su za to već pro­zva­li svi od vr­hov­nog aja­to­la­ha Ali­ja Ham­ne­i­ja pa na­ni­že u hi­je­rar­hi­ji. Su­par­ni­ci Ira­na, to jest SAD, Izra­el i Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja, ka­ko je pre­ci­zi­rao op­tu­žbu je­dan od ni­žih zva­nič­ni­ka, iz­vo­di­li su ili iz­vo­de ope­ra­ci­je pro­tiv Ira­na i na nje­go­vom tlu i u ino­stran­stvu. Ali, ako ima­ju do­ka­ze da je ne­ko od njih uple­ten i u ove de­mon­stra­ci­je, vla­sti se čud­no po­na­ša­ju: nji­hov je od­go­vor na pro­te­ste pri­gu­šen.