Dobro organizovan maštar

Veći deo života je, kako kaže, „jeo novinarski hleb”, ali posle „Velikog rata” više niko o Aleksandru Gatalici ne razmišlja drugačije nego kao o jednom od najznačajnijih i najčitanijih savremenih srpskih pisaca. Nije to samo zbog dve prestižne nagrade koje je ovaj roman osvojio 2012. godine – NIN-ovu i nagradu „Meša Selimović” – već pre svega zato što je Gatalica uspeo da u vreme opšteg zamora „teškim temama” zainteresuje ogroman broj čitalaca za bolnu istorijsku epohu i da od obimnog ratnog romana, sa mnoštvom likova i događaja, napravi bestseler koji je imao 28 izdanja.

Poslednji argonaut

Nismo ga pitali da li je poželeo da spisateljski rad kruniše delom koje će, poput „Rata i mira” „Za kim zvono zvoni” ili „Vremena smrti” Dobrice Ćosića, ostati kao potresno svedočanstvo o sudbini jedne zemlje i naroda zahvaćenih ratnim vihorom.

Nismo ga pitali ni koliko je dugo prikupljao građu za svoj „veliki roman”, ali nas je zanimalo koliko je verzija bilo pre one konačne i šta će biti posle „Velikog rata”.

– Nije bilo nikakvih ranijih pisanih verzija. Postojale su samo beleške na osnovu kojih se odvijala glavna priča u mojoj glavi. Kad su sve beleške bile završene i doterane, seo sam da pišem. U toj fazi gotovo da više nije bilo izbacivanja, sve se postepeno uklapalo i povezivalo kao jedno veliko složeno tkanje. Kad počnem novi roman uvek osećam strah da će on ostati nenapisan, sve dok se sastoji od ideja i beležaka. Opustim se tek kad krenem da ga zapisujem. Sad radim na jednom naučnom romanu, „Poslednji argonaut”, zasnovanom na nedavnom otkriću da bele ili glijalne ćelije kojih u mozgu ima 90 odsto, za koje se dugo nije znalo čemu služe, međusobno komuniciraju putem kalcijumskih talasa – otkriva Gatalica.

Kao predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta ima dosta zaduženja. Primiče se i 150 godina našeg centralnog teatra, pa se razmišlja i o „Enciklopediji Narodnog pozorišta”, sa 2.500 odrednica, koja bi trebalo da bude dovršena do novembra 2019.

– Nosim dosta ideja u glavi, na nekima već radim, druge još sazrevaju. Poznat sam kao praktična i dobro organizovana osoba. Ne volim da gubim vreme, ni svoje ni tuđe. To očekujem i od saradnika. Zbog tih mojih osobina me često zovu na operativne funkcije. S druge strane, imam bujnu maštu, bogat unutrašnji misaoni život, ceo jedan svet bez ograničenja koji u meni još od detinjstva postoji uporedo sa ovim spoljašnjim, ali od njega sasvim odvojen. U „ovom” svetu sam precizan, tačan, disciplinovan i radim takve poslove, a u „onom”, gde nastaju moja dela, sve je dopušteno, sve moguće– kaže Aleksandar Gatalica za „Magazin”.

Dodaje da je zahvaljujući tome predstavio čitaocima više od hiljadu likova, na nekoliko hiljada strana, a da nikad nije morao da posegne za autobiografskim detaljima. Osim, dodaje, u romanu „Euripidova smrt”, u koji se izlila njegova patnja zbog tragičnog i iznenadnog gubitka majke. Ljiljana Gatalica je poginula u saobraćajnom udesu 1974. ostavivši iza sebe troje dece – Aleksandra, Igora i Mariju. Aleksandar je tad imao 10 godina.

– Ulogu majke preuzela je naša tetka. Kad je i ona umrla 2011. godine, shvatio sam da zaista više nemam roditelje. Ali imam divnu ćerku Doroteu koja je završila istoriju umetnosti. Možda „iver nije pao daleko od klade” – kaže naš sagovornik, čije poznavanje istorije umetnosti i kulture u mnogim njegovim delima preuzima glavnu priču i junake, kao što je slučaj u romanu „Nevidljivi”, novelama „Dijalog sa opsenama” ili pripovetkama „Beograd za strance”.

Neobična družina komšija

Vizuelnu umetnost, i umetnost uopšte, zavoleo je preko baba-tetke, poznate vajarke Angeline Gatalice. Ali veoma važnu, možda presudnu ulogu u njegovom budućem životnom pozivu odigrala je jedna – zgrada.

– U soliter u Ulici Dimitrija Tucovića broj 24 uselili smo se 1966. godine. U skladu sa principima socijalističke pravde i jednakosti, neki od tih 107 stanova su bili dodeljeni radnicima sa železnice, kao što je bio moj otac, a neki slavnim umetnicima, valjda preko udruženja filmskih umetnika. Naše komšije su, tako, bili slikar Leonid Šejka i njegova žena, pesnikinja Marija Čudina, filmski reditelj Vladan Slijepčević, pa glumci: Stanislava Pešić (čiji je muž tada bio Vladan Slijepčević), Dragomir Felba (sa ćerkom Ivanom), Aleksandar Gavrić, Slobodan Cica Perović, Velimir Popović... Bila je to neobična družina, skup maštovitih, inventivnih ličnosti, ali i prvih umetnika koji su posle rata mogli sebi da priušte skupe strane automobile (Gavrić je u svom „NSU princu” i poginuo). Kod svih sam išao, najviše kod Staše Pešić i Slijepčevića, i svuda upijao taj duh kreativnosti, slobode i životne energije – priseća se Gatalica.

Malo je poznat detalj iz prošlosti našeg sagovornika da je, pre nego što je diplomirao svetsku književnost i klasične jezike (starogrčki), dve godine studirao fiziku. Posle je postao novinar, prevodilac, pisac, urednik književnih i umetničkih časopisa, član PEN-a, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji, urednik u RTS-u, upravitelj Fondacije Narodne biblioteke Srbije, umetnički direktor „Madlenijanuma”, predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta...

Istorija, umetnost, muzika, književnost, lingvistika... Ako je suditi po njegovim raznovrsnim interesovanjima, Aleksandar Gatalica je, kako i sam priznaje, „višestruka ličnost”. To se, naravno, odrazilo i na njegovo obrazovanje, poslove kojima se bavio, teme o kojima je pisao. A u svemu je uspešan zahvaljujući upravo onoj svojoj praktičnoj strani ličnosti o kojoj je govorio. Moglo bi se reći da je Gatalica jedan „maštovito organizovan” čovek: dobra organizacija je, kako objašnjava, čvrsta građevina u koju umetnost utiskuje razna jaka osećanja bez opasnosti da će se čitava konstrukcija od njih urušiti.

– Da je umetnost samo emocija, umetnici bi stalno plakali – smatra Gatalica.

Od „Linije života” – 15 romana

Od svog prvog romana, „Linije života” iz 1993, pa do poslednjeg, „Sonata za lošeg čoveka” iz 2015, Aleksandar Gatalica je objavio 15 romana, novela, zbirki pripovedaka i dramskih dela, isto toliko prevoda (od kojih su tri postavljena kao drame: „Ifigenijina smrt u Aulidi”, „Prometej u okovima” i „Bahanatkinje”), biografija i eseja. Pored dve spomenute nagrade za „Veliki rat”, dobitnik je mnogih domaćih i stranih nagrada: „Miloš Crnjanski” i „Đorđo la Pira” za „Linije života”, „Ivo Andrić” i „Umberto Saba“za zbirku pripovedaka „Vek”, Udruženja dramskih pisaca za dramu „Čioda sa dve glave” i „Stevan Sremac” za roman „Nevidljivi”.