U prestonici judaizma, hrišćanstva i islama

Su­bo­ta je bi­la, pred sa­mi za­la­zak sun­ca, a 4. no­vem­bar 2006, kad sam sle­teo u Tel Aviv i, od­mah, sa aero­dro­ma, pro­du­žio ka Je­ru­sa­li­mu, pre­sto­ni­ci je­vrej­ske dr­ža­ve. U Izra­e­lu sam pr­vi put u svom ži­vo­tu, i to slu­žbe­no. U Je­ru­sa­li­mu su Kne­set, pred­sed­nik, pre­mi­jer, mi­ni­star­stva, vr­hov­ni sud. Je­ru­sa­lim je i pre­sto­ni­ca ju­da­i­zma, hri­šćan­stva i isla­ma. Je­ru­ša­la­im, na he­brej­skom. Pri­vi­đe­nje, na srp­skom.

Su­tra­dan, u ne­de­lju, kre­ćem ka ne­ka­da­šnjem br­du Gol­go­ta (Lo­ba­nja), gde je Cr­kva Hri­sto­vog gro­ba. Taj Je­vre­jin, sto­lar iz Na­za­re­ta, mo­je je hri­šćan­stvo, sva mo­ja ve­ra i na­da.

Ne­ma vi­še ste­no­vi­te i ne­na­se­lje­ne Gol­go­te. Ho­te­li, po­slov­ne zgra­de, ka­fi­ći, ulič­ne te­zge. Tr­gov­ci nu­de ho­do­ča­sni­ci­ma me­da­ljo­ne sa Hri­sto­vim li­kom, kan­di­la, ta­mjan, bro­ja­ni­ce, kr­sto­ve, lan­či­će...

Ne mo­gu da po­ve­ru­jem. Bio sam kod egi­pat­skih pi­ra­mi­da, ula­zio u ogrom­ne i ras­ko­šne got­ske ka­te­dra­le, u cr­kvu – ko­los Sve­tog Pe­tra u Ri­mu, di­vio se le­po­ti pa­ri­ske No­tr­dam... Ov­de, na Gol­go­ti, je­dva je pri­met­na cr­kva, pod či­jom se ku­po­lom, u stvar­no­sti ili u le­gen­di, od­i­gra­la naj­ve­ća dra­ma ot­kad je Ada­mo­vog i Evi­nog ro­da. De­sno od ula­za u cr­kvu, vi­di se li­ti­ca. Na njoj je na krst ra­za­pet otac no­vog čo­ve­ka i no­vog čo­ve­čan­stva, ko­jih još ne­ma. Tu se On, u mu­ka­ma, po­mo­lio za svo­je dže­la­te, pri­mio na se­be gre­he svih lju­di, za­ve­to­vao nas da ne­pri­ja­te­lje svo­je po­be­đu­je­mo lju­ba­vlju, a ne osve­tom, ne za­ko­nom ta­li­o­na: oko za oko, a zub za zub! Drh­tim, kao u gro­zni­ci, pred pe­ći­ni­com u ko­joj je mr­tav po­lo­žen onog stra­šnog pet­ka, a iz nje, živ, iza­šao u vas­kr­snu ne­de­lju. U toj pe­ći­ni – grob­ni­ci po­be­đe­na je smrt. Zbi­lo se naj­ve­će ču­do u isto­ri­ji ovog sve­ta, da je­dan mr­tvac usta­ne iz gro­ba. Mu­nja vr­hov­ne na­de, da smr­ti ne­ma, sev­nu­la je nad svim kon­ti­nen­ti­ma i na­ro­di­ma. Ta­ko raz­mi­šljam, dok se kr­stim i kle­čim pred grob­ni­com Si­na Bož­jeg.

Spu­štam se ka Zi­du pla­ča, vr­hov­nom sve­ti­li­štu Je­vre­ja, je­di­nom ostat­ku ne­kad slav­nog i kult­nog So­lo­mo­no­vog hra­ma, u ko­me je i Hri­stos pro­po­ve­dao. Po­dig­nut je bio na br­du Mo­ri­ja, na onoj ste­ni na ko­joj je Avram, ku­šan od Bo­ga, hteo da Bo­gu, kao žr­tvu, pri­ne­se svog si­na Isa­ka. Oda­tle, sa te sta­ro­za­vet­ne ste­ne, sa raz­va­li­na hra­ma So­lo­mo­no­vog, pro­rok Mu­ha­med će se, u snu, oti­snu­ti u ne­bo, i na svom kri­la­tom Bu­ra­ku, sve­mir­skom bi­ću lju­di­ma ne­po­zna­tom, pro­ći kroz svih se­dam ne­be­sa, oti­ći i još da­lje, pri­bli­ži­ti se Ala­hu, iz usta an­đe­la pri­mi­ti Ala­ho­vu ob­ja­vu Kur’ana, sve­te knji­ge mu­sli­ma­na. Na Mo­ri­ji, na ko­sti­ma So­lo­mo­no­vog hra­ma, sul­tan Omar po­di­že dža­mi­ju. Nje­ne zlat­ne ku­po­le uz­di­žu se iz­nad Zi­da pla­ča, u či­je šu­plji­ne, iz­me­đu ka­me­nja, Je­vre­ji i tu­ri­sti ko­ji to že­le, ma ko­je ve­re da su, uti­sku­ju na pa­pi­ri­ći­ma is­pi­sa­ne mo­li­tve. Dok is­pi­su­jem svo­ju mo­li­tvu, a cr­na je­vrej­ska ka­pi­ca mi je na gla­vi, po­sma­tram ro­je­ve ta­kvih ka­pi­ca, i le­vo i de­sno od se­be, slu­šam gla­sne mo­li­tve na mno­gim je­zi­ci­ma i gle­dam ka­ko ne­ki ver­ni­ci če­lom uda­ra­ju u ka­me­ne blo­ko­ve Zi­da pla­ča. A go­re, u ras­ko­šnoj dža­mi­ji Al Ak­sa, kla­nja­ju po­lu­bra­ća Je­vre­ja. Od istog su oca. Avra­mu je ro­bi­nja nje­go­va Aga­ra ro­di­la si­na Isma­i­la, a za­ko­ni­ta že­na Sa­ra, do­sta ka­sni­je, si­na Isa­ka. Ko je Avra­mov na­sled­nik? Pr­vo­ro­đe­ni van­brač­ni sin ili dru­go­ro­đe­ni brač­ni? Ve­ko­vi­ma već, sa­ti­ru se, iz­me­đu se­be, oko pra­va na­sled­stva.

Ne sa­mo u Je­ru­ša­la­i­mu, ne­go i u ce­lom Izra­e­lu i svu­da gde ži­ve po­tom­ci Avra­mo­vih si­no­va Isma­i­la i Isa­ka, be­smi­sle­no je sum­nja­ti u bi­lo šta ili se ras­pi­ti­va­ti za do­ka­ze o naj­ve­ćim pa­ra­dok­si­ma i ču­di­ma. Moj­si­ju je Bog po­da­rio ta­bli­ce sa de­set za­po­ve­sti, otvo­rio Je­vre­ji­ma pro­laz kroz mo­re, Isus je go­re, kod Tvor­ca, i po­no­vo će se vra­ti­ti, Mu­ha­me­dov Bu­rak le­teo je br­zi­nom čo­ve­či­jeg vi­da... Kao da je pro­klet sva­ki čo­vek ko­ji ne ve­ru­je da je mo­gu­će sve što se lju­di­ma bez ve­re pri­ka­zu­je kao ne­mo­gu­će. Tvo­rac, a ne lju­di, od­lu­ču­je šta mo­ra da bu­de! – re­kao mi je moj pra­ti­lac, Je­vre­jin, pro­fe­sor na uni­ver­zi­te­tu.

Na­knad­no, po po­vrat­ku iz Sve­te ze­mlje, kao da sam raz­u­meo šta mi je re­kao. Is­pa­ri­la je mo­ja tu­ga zbog skrom­nog iz­gle­da Cr­kve Hri­sto­vog gro­ba u Je­ru­ša­la­i­mu. Ne­sta­lo je be­sa zbog ubo­ge cr­kve u Na­za­re­tu, po­dig­nu­te oko iz­vo­ra na ko­me je Ma­ri­ji, maj­ci Isu­so­voj, an­đeo re­kao da će ro­di­ti Spa­si­te­lja svih lju­di. Po­vu­klo se i mo­je ču­đe­nje da su iste ta­kve, jad­ne i si­ro­tinj­ske, i obe cr­kve u Ka­per­na­u­mu, i pra­vo­slav­na i ka­to­lič­ka, se­o­ce­tu u ko­me je Isus naj­gla­sni­je pro­po­ve­dao. Mo­ra ta­ko da bu­de! Isus je pre­zi­rao ras­koš i ras­ko­šni­ke. On je prao no­ge svo­jim uče­ni­ci­ma. Ni­su lju­di, ne­go je On, po­di­zao si­ro­tinj­ske cr­kve po­sve­će­ne Nje­mu!

Uza­lud raz­me­ta­nje, uza­lud fa­ra­on­ske cr­kve i ka­te­dra­le, zlat­ne kru­ne i že­zla hri­šćan­skih po­gla­vi­ca. Sve je to ni­šta, ma­gla i dim ko­ji se­be va­ra, ras­koš ko­ja je jef­ti­ni­ja od trun­ke pra­ši­ne sa Hri­sto­vih san­da­la. Da do­đe da­nas, On bi im, u to tvr­do ve­ru­jem, re­kao isto što je, on­da, re­kao je­vrej­skim fa­ri­se­ji­ma, sa­du­ke­ji­ma i knji­žev­ni­ci­ma: Vi ste spo­lja okre­če­ne grob­ni­ce, spo­lja ble­šti­te, a tru­lež unu­tra!