Svetla pećina našeg srca

Pro­hlad­no je ju­tro u šu­mo­vi­toj uva­li, vi­so­ko u br­di­ma iz­nad Gnji­la­na. Ne­ki mla­đi svet, uglav­nom po­ro­di­ce, do­la­zi me­đu zi­do­ve ovog ti­hog me­sta okru­že­nog zgra­di­ca­ma i vi­so­kim dr­ve­ćem. „Ne­ka Go­spod osve­tli pe­ći­nu na­šeg sr­ca”, ka­že ar­hi­man­drit Ila­ri­on na slu­žbi u ma­na­sti­ru Dra­ga­nac. Ceo kom­pleks iz­gle­da sa­kri­ven u ovoj za­ve­tri­ni, kao ne­ko ma­lo pri­sta­ni­šte, kao ne­ka vr­sta ostr­va i zbe­ga, stvo­re­nog za svet ko­jem je po­treb­na za­šti­ta i ute­ha. Is­pred ula­zne ka­pi­je na­la­zi se iz­vor vo­de za ko­ju na­rod ve­ko­vi­ma go­vo­ri ka­ko je le­ko­vi­ta, a unu­tar ma­na­stir­ske por­te, na ka­me­noj koc­ki, sto­ji bel­gij­ski ov­čar i svi­ma ko­ji mu pri­đu pru­ža ša­pu.

Ka­da je 1381, de­set go­di­na po­sle ma­rič­kog po­ra­za, knez La­zar, po ugle­du na ve­li­ke Ne­ma­nji­će, po­di­zao svo­ju Ra­va­ni­cu, u osni­vač­koj po­ve­lji po­mi­nje se i vrh Dra­ga­nac. Sam knez La­zar ro­đen je u ne­po­sred­noj bli­zi­ni, u Pri­lep­cu, gra­di­ću-tvr­đa­vi, či­ja je funk­ci­ja bi­la da bra­ni bo­ga­to i raz­vi­je­no No­vo Br­do. Na­rod za Dra­ga­nac ve­ru­je da ga je po­di­gla kne­že­va ćer­ka Dra­ga­na pa mu je ta­ko na­sta­lo ime. Ka­da je, mno­go ve­ko­va ka­sni­je, 1999, srp­ski na­rod u Ko­sov­skom Po­mo­ra­vlju is­te­ran iz gra­do­va, od­se­čen od sve­ta i go­to­vo pot­pu­no za­bo­ra­vljen, u nje­go­vo se­ća­nje i ži­vot vra­tio se ovaj ma­na­stir kao ostr­vo spa­sa i za­šti­te. Nje­go­vi pred­u­zi­mlji­vi i hra­bri ka­lu­đe­ri, pred­vo­đe­ni igu­ma­nom Ki­ri­lom, iz­la­ze pred ko­lo­ne ko­je be­že is­pred ubi­sta­va, pa­lje­vi­na, ot­mi­ca i pro­go­na. Sta­ju pred njih i mno­ge za­u­sta­vlja­ju da ne osta­ve za­u­vek svoj za­vi­čaj i pre­tvo­re se u iz­be­gli­ce. Oko če­tr­de­set hi­lja­da Sr­ba ose­ća da u ovoj ku­ći za njih ima me­sta, da si­ro­tinj­ski ko­na­ci ko­ji li­če na nji­ho­ve do­mo­ve mo­gu da ih pri­me i bu­du nji­ho­vo uto­či­šte.

Ta­ko je bi­lo i ra­ni­je. U naj­te­žim de­ce­ni­ja­ma de­vet­na­e­stog ve­ka me­šta­ni okol­nih srp­skih se­la Stra­že, Sta­ni­šo­ra, Bo­sta­na, Ze­bin­ca i osta­lih pi­sa­li su srp­skom kne­zu Mi­ha­i­lu Obre­no­vi­ću da na raz­va­li­na­ma sta­re cr­kve Sve­tog kne­za La­za­ra po­dig­ne hram. Po­tom je u ovu pu­sti­nju sti­glo sto ce­sar­skih du­ka­ta, pa je ozi­da­na le­pa, kru­žna vi­so­ka cr­kva i ko­na­ci u ko­je su se od­mah use­li­li đa­ci i po­če­la sa ra­dom pr­va osnov­na ško­la.

„Le­po mi je ov­de, uvek mi po­ma­žu. Imam mno­go de­ce, si­ro­ti­nja smo, sin­ko. Muž mi je umro”, ka­že Lju­bin­ka De­nić iz Stra­že, oda­kle je i kre­nu­la ide­ja da se ob­no­vi Dra­ga­nac. Ži­vot nje­ne po­ro­di­ce pro­ti­če u pot­pu­nom si­ro­ma­štvu, a se­lo je bez­broj pu­ta na­pa­da­no i pljač­ka­no. Do ma­na­sti­ra do­la­zi naj­če­šće pe­ške, u ka­pe­li sto­ji po­red vra­ta, tik po­red fre­ske pa­tri­jar­ha Pa­vla. Nje­go­va ve­za­nost i bri­ga za si­ro­tinj­ske cr­kve i ma­na­sti­re ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vlje­na, bo­rio se da ih sa­ču­va od ko­mu­ni­stič­kih vla­sti i al­ban­skih na­ci­o­na­li­sta, pa i Dra­ga­nac, ko­ji su pre­tva­ra­li u od­ma­ra­li­šte, u va­zdu­šnu ba­nju. Pi­sao je pi­sma, raz­go­va­rao, ža­lio se na ne­vo­lje u De­vi­ču, Ho­či, Zo­či­štu, Me­to­hi­ji… U jed­nom iz­ve­šta­ju Si­no­du Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve iz 1966. oce­nio je ka­ko se „pro­ces hla­đe­nja pre­ma ve­ri i cr­kvi na­sta­vlja” i ka­ko se ja­vlja du­hov­na i idej­na dez­o­ri­jen­ti­sa­nost, da su mla­di iz­gu­blje­ni „zbog dvoj­no­sti vas­pi­ta­nja do­ma i cr­kve, s jed­ne str­ne, i dru­štva i ško­le, s dru­ge stra­ne”. Pre­ci­zan i ra­zu­man, na­po­mi­njao je da se odav­de ise­li­lo 500 do­mo­va sa 2.500 du­ša, ali je vi­so­kim pri­rod­nim pri­ra­šta­jem broj do­ma­ćin­stva ipak po­ras­tao za 600 ku­ća. „Naj­bo­lje je u kra­ju kod Gnji­la­na”, za­klju­čio je ta­da­šnji vla­di­ka Pa­vle, či­je se fre­ske da­nas mo­gu vi­de­ti u Zo­či­štu, Pri­luž­ju, Dra­gan­cu. Nje­go­va oce­na i da­nas va­ži – oslo­nje­ni na ve­ru i tr­plje­nje, Sr­bi Ko­sov­skog Po­mo­ra­vlja us­pe­li su da pre­ži­ve i sa­ču­va­ju se u ve­ćem bro­ju ne­go u osta­lim de­lo­vi­ma Ko­so­va i Me­to­hi­je.

„Ka­da sam pre de­se­tak go­di­na pr­vi put pro­šao kroz ula­znu ka­pi­ju ma­na­sti­ra Dra­ga­nac re­kao sam ocu Je­ze­ki­lju: ’Sla­va Bo­gu, ži­vi­mo u De­ča­ni­ma či­je le­po­te ne mo­že­mo da se na­si­ti­mo; za­mi­sli da mo­raš ov­de da ži­viš’”, pri­ča o svom pr­vom uti­sku sa­da­šnji igu­man ar­hi­man­drit Ila­ri­on Lu­pu­lo­vić. Pre mo­na­še­nja u Vi­so­kim Dečanima zvao se Rast­ko, bio je po­zna­ti be­o­grad­ski glu­mac i mu­zi­čar, a sa­da je pre­dan ovoj sve­ti­nji i lju­di­ma ko­ji u nje­noj oko­li­ni ži­ve u te­škim pro­ble­mi­ma. 

„Dru­štve­na i lič­na te­sko­ba po­ma­žu nam da opit­no shva­ta­mo da nam je je­di­no Sve­ti­nja bli­ska, čak i ka­da je osta­vi­mo. Cr­kva je čed­na ne­ve­sta ko­ja uvek oče­ku­je sva­to­ve”, pri­ča ar­hi­man­drit Ila­ri­on. Mo­na­šku tr­pe­zu nje­go­vog de­se­to­čla­nog brat­stva pri­pre­mio je otac So­fro­ni­je, ko­ji na srp­skom sa ja­kim en­gle­skim ak­cen­tom ob­ja­šnja­va ka­ko je spre­mio čor­bu sa eti­op­skim za­či­ni­ma. Za sto se­da­ju go­sti, Lju­bin­ka De­nić iz Stra­že sa svo­jom de­com, lo­kal­ni na­stav­ni­ci i Iva­na Di­mić, pi­sac i dra­ma­turg, ak­tu­el­na do­bit­ni­ca Ni­no­ve na­gra­de za ro­man go­di­ne. Autor­ka ro­ma­na „Ar­za­mas” ka­že da je „Dra­ga­nac ma­na­stir iz­ro­nio iz da­le­ke pro­šlo­sti kad je sred­njo­ve­kov­na Sr­bi­ja bi­la uva­že­na, zna­čaj­na i bo­ga­ta dr­ža­va i kad je bi­la si­la ko­ja će za­u­sta­vi­ti na­je­zdu Oto­ma­na u Evro­pu. To je bio sa­mo je­dan od mno­gih hri­šćan­skih pra­vo­slav­nih cen­ta­ra i cen­ta­ra kul­tu­re i obra­zo­va­nja. Sa­da je ma­le­ni ma­na­stir sa de­se­tak mo­na­ha u ob­no­vi, ali duh je isti. To je me­sto gde se mo­li­tva za nas lju­de uz­di­že ka ne­bu. I tu se čo­vek ose­ća do­bro­do­šlo, ra­do­sno, za­gr­lje­no i za­šti­će­no. Bar se ja ta­ko ose­ćam, i za­to vo­lim Dra­ga­nac.” Dok ne­go­du­je zbog eti­op­skih za­či­na i okre­će se lo­kal­nom ku­pu­su, ob­ja­šnja­va za­što mla­di, po­zna­ti i va­žni lju­di iz sve­ta kul­tu­re že­le da do­đu ov­de: „Mo­žda je ma­na­stir si­ro­tinj­ski, ali ume da na­hra­ni du­šu, obil­no!”