Umetnost koja je procvetala u seobama

Se­o­be Sr­ba na se­ver, u Ugar­sku, u Gor­nju ze­mlju, za so­bom su osta­vi­le pra­vo­slav­ne hra­mo­ve upe­ča­tlji­ve le­po­te, ko­ja kao da je pr­ko­si­la naj­ve­ćim te­ško­ća­ma. Cr­kve u Sen­tan­dre­ji, Bu­dim­pe­šti, Je­gri, ma­na­sti­ru Srp­skom Ko­vi­nu, ma­na­sti­ru Gra­bov­cu, Sto­nom Be­o­gra­du, Ba­ji, Se­ge­di­nu, sve­do­če o kul­tur­nom i umet­nič­kom ži­vo­tu na­šeg na­ro­da, o ba­rok­nim za­du­žbi­na­ma ko­je je u bo­ga­to ilu­stro­va­noj i luk­su­zno po­ve­za­noj mo­no­gra­fi­ji „Po­me­ni dav­nih se­o­ba, zna­me­nja srp­ske po­ve­sni­ce” (Pra­vo­slav­na reč) ove­ko­ve­čio aka­de­mik Din­ko Da­vi­dov. Da­vi­dov za­pa­ža da je du­hov­ni uspon srp­skog na­ro­da u Gor­njoj ze­mlji za­tim na­sta­vljen i u spi­sa­telj­stvu, u knji­ga­ma štam­pa­nim u Ti­po­gra­fi­ji pe­štan­skog Uni­ver­zi­te­ta u Bu­di­mu, po­seb­no u vre­me osni­va­nja Ma­ti­ce srp­ske u Pe­šti. 

– Sve je na­sta­ja­lo bla­go­da­re­ći se­o­ba­ma. Ovaj spis je pri­log tom pri­se­ća­nju na vre­me ko­je ni­je iz­gu­blje­no, kao što ni srp­sko pri­su­stvo u ovim kra­je­vi­ma ni­je bi­lo uza­lud­no. Osta­la je ba­šti­na kao naj­lep­še sve­do­čan­stvo, ukra­še­no de­li­ma ne­za­bo­rav­nih li­ko­va srp­ske knji­žev­no­sti i umet­no­sti – pi­še Din­ko Da­vi­dov. 

Cr­kve­na umet­nost fru­ško­gor­skih ma­na­sti­ra za­u­zi­ma po­seb­no me­sto u ovom de­lu, ali je opi­sa­no i nji­ho­vo stra­da­nje u vre­me Ne­za­vi­sne Dr­ža­ve Hr­vat­ske. Ma­na­stir Kru­še­dol bio je se­di­šte ob­no­vlje­ne Be­o­grad­sko-srem­ske mi­tro­po­li­je, po­stav­ši ujed­no i po­ro­dič­ni ma­u­zo­lej Bran­ko­vi­ća.

–Tek osni­va­njem Kru­še­do­la i po­to­njih ma­na­sti­ra, Srem je za­pra­vo po­stao ze­mlja de­spo­to­va, deo Ra­ške. Na taj na­čin je ma­na­sti­ru Kru­še­do­lu od­re­đe­na mi­si­ja naj­od­go­vor­ni­jeg pre­no­si­o­ca, uisti­nu na­sta­vlja­ča srp­skih tra­di­ci­ja i du­hov­no­sti u Sre­mu – pi­še Din­ko Da­vi­dov, ko­ji u ovom de­lu pra­ti i sud­bi­ne zo­gra­fa, iko­no­pi­sa­ca, te pu­te­ve srp­skog iko­no­sli­kar­stva 18. sto­le­ća. 

Po Da­vi­do­vi­će­vim re­či­ma, srp­sko po­zno­vi­zan­tij­sko sli­kar­stvo do­ži­ve­lo je na pro­sto­ru Kar­lo­vač­ke mi­tro­po­li­je svo­je naj­po­zni­je go­di­ne, a no­vi­je, pred­ba­rok­no, na zo­graf­skim iko­na­ma, is­po­lji­lo je svo­ju mla­dost. Da upra­vo zo­graf­ske iko­ne pred­sta­vlja­ju ve­ro­do­stoj­ne kul­tur­no­i­sto­rij­ske spo­me­ni­ke i umet­nič­ka de­la ko­ja su uvek sa­vre­me­na. Te iko­ne bi­le su i po­tre­ba ra­se­lje­nog na­ro­da, jer su po na­lo­gu pa­tri­jar­ha Ar­se­ni­ja III Čar­no­je­vi­ća i naj­ma­nje srp­ske na­se­o­bi­ne ima­le cr­kvi­ce sa­gra­đe­ne ma­kar i od br­va­na, a nji­ma su bi­le po­treb­ne ol­tar­ske iko­ne. Pre­ma po­da­ci­ma Kar­lo­vač­ke mi­tro­po­li­je, pre­ma po­pi­su iz 1733. go­di­ne, u 110 cr­ka­va srem­ske ar­hi­di­je­ce­ze bi­lo je 2.297 iko­na, pre­ma če­mu se za­klju­ču­je da ih je u či­ta­voj Kar­lo­vač­koj mi­tro­po­li­ji bi­lo bar de­set hi­lja­da.