O, tvrđavo, ja sam te izgradio, a ti mi uzimaš život

Be­o­grad­ska tvr­đa­va, Mu­zej gra­da i Bi­bli­o­te­ka gra­da Be­o­gra­da pri­re­di­li su na ka­le­meg­dan­skom še­ta­li­štu iz­lo­žbu „Be­o­grad car­skog ge­ne­ra­la i slav­nog in­že­nje­ra, ba­ro­na Dok­sa­ta de Mo­re­za”. Autor­ski tim, bi­bli­o­te­kar sa­vet­nik Lju­bi­ca Ćo­ro­vić i vi­ši ku­stos Vla­di­mir To­mić, pred­sta­vi­li su pu­bli­ci je­dan ma­nje po­znat pe­ri­od be­o­grad­ske isto­ri­je 18. ve­ka, do­ku­men­to­van iz­bo­rom gra­vi­ra iz zbir­ke Mu­ze­ja gra­da. 

Ni­ko­lu Dok­sa­ta sma­tra­ju pr­vim be­o­grad­skim urba­ni­stom. On je sa­gra­dio naj­sta­ri­ju sa­ču­va­nu zgra­du u Be­o­gra­du, u uli­ci Ca­ra Du­ša­na 10 na Dor­ćo­lu či­ja je grad­nja tra­ja­la od 1724. do 1727. Bio je pu­kov­nik austrij­ske car­ske voj­ske ka­da mu je kao no­vom še­fu Upra­ve za grad­nju Be­o­grad­ske tvr­đa­ve po­ve­re­na iz­ra­da no­vog, do ta­da naj­am­bi­ci­o­zni­jeg pr­o­jek­ta re­kon­struk­ci­je tvr­đa­ve (1723). Da­nas jed­na uli­ca na Zve­zda­ri no­si nje­go­vo ime.

„Ula­skom u sa­stav pr­o­ši­re­nog Hab­zbur­škog car­stva 1717. go­di­ne, Be­o­grad po­sta­je glav­no po­gra­nič­no utvr­đe­nje, ali i oko­sni­ca za da­lje ra­to­ve pr­o­tiv Tur­ske na Bal­ka­nu. Za­te­če­na ori­jen­tal­na va­roš sa za­sta­re­lim utvr­đe­njem ni­je za­do­vo­lja­va­la ve­li­ke pla­no­ve Dvor­skog rat­nog sa­ve­ta u Be­ču. Ide­al evrop­skog ba­rok­nog gra­da pod­ra­zu­me­vao je op­se­žnu re­kon­struk­ci­ju tvr­đa­ve, ali i plan­sku iz­grad­nju či­ta­ve va­ro­ši. Po­sao re­kon­struk­ci­je Be­o­grad­ske tvr­đa­ve po­ve­ren je ba­ro­nu Ni­ko­li Dok­sa­tu de Mo­re­zu, ta­len­to­va­nom in­že­nje­rij­skom pu­kov­ni­ku. Ra­do­vi su za­po­če­ti u ju­nu 1723, a za­vr­še­ni u ju­lu 1736. go­di­ne”, na­vo­de auto­ri iz­lo­žbe. 

U iz­vo­ri­ma sto­ji da je Ni­ko­la Dok­sat, ro­đen 1682. u švaj­car­skom kan­to­nu Bern, kao in­že­nje­rij­ski ofi­cir uče­stvo­vao u Ra­tu za špan­sko na­sle­đe u Flan­dri­ji (1702–1714), hab­zbur­ško-osman­skom ra­tu u Po­du­na­vlju (1716–1718), gde je te­ško ra­njen u op­sa­di Te­mi­šva­ra –de­sno ko­le­no mu je ra­nje­no, le­vo ra­me smr­ska­no, a le­vi kuk te­ško na­stra­dao; a ra­njen je bio i u ra­tu na Si­ci­li­ji (1717–1720). 

Me­đu sta­rim i ret­kim knji­ga­ma Bi­bli­o­te­ke gra­da Be­o­gra­da na­la­zi se i knji­ži­ca štam­pa­na 1757. go­di­ne na ne­mač­kom je­zi­ku „Ži­vot car­skog ge­ne­ra­la i slav­nog in­že­nje­ra, go­spo­di­na ba­ro­na Dok­sa­ta de Mo­re­za, po­gu­blje­nog 20. mar­ta 1738. u Be­o­gra­du, uz opis po­je­di­nih de­ša­va­nja u ta­da­šnjem ra­tu pr­o­tiv Tu­ra­ka”, ne­po­zna­tog auto­ra, ko­ju je pre­veo Mi­lo­rad So­fro­ni­je­vić. 

U ovoj knji­zi se na­vo­di da je Dok­sat po ca­re­vom po­seb­nom na­re­đe­nju mo­rao da pre­gle­da utvr­đe­nja u Be­ču i de­lo­vi­ma kra­lje­vi­ne Ma­đar­ske i da ih po svom na­ho­đe­nju po­bolj­ša. Sva­ko ko bi nje­go­ve ski­ce i jed­nom vi­deo, mo­rao je bi­ti za­di­vljen nji­ho­vom pre­ci­zno­šću. 

Dok­sat je imao i za­da­tak da od tur­ske na­je­zde bra­ni ni­šku tvr­đa­vu. Tvr­đa­va je ima­la ne­zna­tan br­oj ljud­stva i mu­ni­ci­je u od­no­su na vi­še pu­ta br­oj­ni­ju tur­sku voj­sku, pa je Dok­sat od­lu­čio da je, uz po­god­bu, pre­da bez bor­be. Us­peo je da ube­di Tur­ke da će bit­ka i za njih bi­ti te­ška i iz­dej­stvo­vao je mir­no po­vla­če­nje iz Ni­ša, bez for­mal­ne pre­da­je, što je do­ži­vlje­no kao ka­pi­tu­la­ci­ja bez bor­be i iz­da­ja. S dru­ge stra­ne, po­mi­nje se da je tvr­đa­vu pre­dao pre­ma iz­ri­či­tom na­re­đe­nju… Na­kon sve­ga, jed­ni su ga sma­tra­li he­ro­jem jer je spa­sao voj­sku, a dru­gi ku­ka­vi­com. Pred voj­nim su­dom u Be­o­gra­du osu­đen je na smrt od­se­ca­njem gla­ve i po­gu­bljen u zo­ru 20. mar­ta 1738, na­do­mak utvr­đe­nja ko­je je sam po­di­gao. Smrt­na pre­su­da je iza­zva­la kri­ti­ke ali svih se­dam­de­se­tak mol­bi za po­mi­lo­va­nje su od­bi­je­ne. Autor knji­ge za­klju­ču­je: „Kad bi svi ko­man­dan­ti po­sle ka­pi­tu­la­ci­je gu­bi­li gla­ve, ko bi po­že­leo ili hteo da pri­hva­ti čast da ko­man­du­je…”

Osta­lo je za­pi­sa­no da je to­kom ve­če­ri pred po­gu­blje­nje Mo­rez jeo i pio kao i obič­no i či­ta­ve no­ći mir­no spa­vao. Ta okol­nost uve­ri­la je sa­vre­me­ni­ke da ni­je po­stu­pio iz zle na­me­re, jer is­ku­stvo po­tvr­đu­je da mno­go­stru­ki pre­stup­nik ne mo­že zbog gri­že sa­ve­sti da ta­ko opu­šte­no i bez­bri­žno spa­va. Uju­tro je tra­žio čaj i po­mo­lio se. Po­sil­ni mu je sta­vio po­vez pre­ko oči­ju a dže­lat za­dao uda­rac i tek iz tre­ćeg pu­ta ga po­gu­bio. Dok je još vo­đen na gu­bi­li­šte, voj­ni­ci­ma ko­je je spa­sao u Ni­šu, ovaj ge­ne­ral je re­kao: „Zbo­gom, pri­ja­te­lji mo­ji, vi bar zna­te za­što umi­rem! A nje­go­ve po­sled­nje re­či su: „O, tvr­đa­vo, ja sam te iz­gra­dio, a ti mi uzi­maš ži­vot!”

Dok­sa­tov do­pri­nos su pod­zem­ni pr­o­la­zi u tvr­đa­vu, a le­gen­de ka­žu da je nje­go­vim po­gu­blje­njem u stva­ri tre­ba­lo da se pri­kri­je tač­na lo­ka­ci­ja taj­nih pr­o­la­za ko­ji su vo­di­li u tvr­đa­vu i iza nje. Kru­ži­la je i pri­ča da je nje­go­va imo­vi­na iz­no­si­la 200.000 fo­rin­ti i da je zbog to­ga na­knad­no okri­vljen i za ko­ri­sto­lju­blje. Go­vo­ri­lo se, me­đu­tim, i da je iza nje­ga osta­la sa­mo ku­ća na­do­mak tvr­đa­ve ko­ja je pr­o­da­ta da bi se na­mi­ri­li du­go­vi ko­je je ge­ne­ral na­pra­vio ka­da ju je ku­pio, kao i da je je­di­nu lič­nu imo­vi­nu – zlat­nu dug­mad za ko­šu­lju, po­klo­nio ču­va­ru u tam­ni­ci pred od­la­zak na smak­nu­će.