Nomadi istanbulskih ulica

Od na­šeg spe­ci­jal­nog iz­ve­šta­ča
Is­tan­bul – Neo­bič­na raz­me­na ose­ća­nja us­po­sta­vlje­na je u ovom gra­du iz­me­đu 16 mi­li­o­na lju­di i naj­ma­nje mi­li­on naj­mi­ste­ri­o­zni­jih ži­vo­ti­nja ko­je su se pri­bli­ži­le čo­ve­ku – ma­ča­ka.

Is­tan­bul­ska „ke­di” je oli­če­nje sve­ga: isto­ri­je, re­li­gi­je, neo­pi­si­vog ha­o­sa, kul­tu­re, lju­ba­vi, sa­svim je­din­stve­nog ci­vi­li­za­cij­skog me­te­ža. Sto­ti­ne hi­lja­da ma­ča­ka lu­ta me­ga­po­li­som ople­me­nju­ju­ći iden­ti­tet nje­go­vog sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta.

Do­la­ze i od­la­ze. Mo­ra­te da ih po­tra­ži­te po­gle­dom, uko­li­ko one pr­ve ne po­tra­že vas – što se naj­če­šće do­ga­đa.

Gle­dam ih ka­ko se za za­lo­gaj đe­vre­ka bo­re sa ga­le­bo­vi­ma duž oba­la Bos­fo­ra, za­vi­ru­ju u pla­stič­ne ko­fe pe­ca­ro­ša na mo­stu Ga­la­ta, obi­la­ze ri­bar­ni­ce Ka­di­ko­ja ili re­sto­ra­ne Us­ku­da­ra, iz­vi­đa­ju te­ren sa ku­po­la ha­ma­ma Sul­ta­nah­me­ta, šu­nja­ju kal­dr­mom Fa­ti­ha, gne­zde se uz ka­fi­će Fe­ne­ra i Be­jo­glua, pro­tr­ča­va­ju oko tu­ri­stič­kih tram­va­ja Uli­ce Is­ti­klal, mo­ta­ju se iz­me­đu tur­be­ta po gro­blji­ma, str­plji­vo če­ka­ju pred ašči­ni­ca­ma ili dre­ma­ju is­pred čaj­dži­ni­ca po ko­ji­ma Tur­ci ne­u­mor­no igra­ju „ta­vle”. 

Ne­skri­ve­ne emo­ci­je pre­ma mač­ka­ma i nji­ho­vom či­stun­stvu ima­ju du­gu isto­ri­ju na is­to­ku, ali su po­ja­ča­ne od pra­sko­zor­ja isla­ma. Mač­ke su ve­o­ma pri­sut­ne kroz islam­sku isto­ri­ju, umet­nost i li­te­ra­tu­ru. Tra­di­ci­ja ve­ru­je da su mač­ke, za raz­li­ku od pa­sa, ri­tu­al­no či­ste i za­to im je do­pu­šte­no da bu­du u ku­ći. Mač­ka je je­di­na ži­vo­ti­nja ko­ja mo­že da uđe u Ve­li­ku dža­mi­ju u Me­ki.

Aje­ti, de­la i re­či pro­ro­ka Mu­ha­me­da, pre­no­se da je jed­nom pri­li­kom mač­ka nje­go­vog pri­ja­te­lja Abua Hu­raj­re (bu­kval­no „oca ma­če­to­vog”) spa­sla Ve­ro­ve­sni­ka od uje­da zmi­je otrov­ni­ce. U znak za­hval­no­sti, Mu­ha­med je iz­gra­dio po­se­ban od­nos pre­ma mač­ka­ma i jed­nom do­pu­stio da se mač­ka oma­ci na nje­go­vom ogr­ta­ču. Pre­no­si se i da je, kre­ću­ći na mo­li­tvu, od­se­kao rub ode­će ko­ju je no­sio – da ne bi pro­bu­dio lju­bi­mi­cu Mu­e­zu ko­ja mu je spa­va­la uz no­ge. 

Osta­la je iz­re­ka: Uko­li­ko ubi­je­te mač­ku i že­li­te da iz­beg­ne­te pa­kao, mo­ra­te da iz­gra­di­te pet dža­mi­ja. Zlo­sta­vlja­nje je po isla­mu ozbi­ljan greh ka­žnjiv za­tvo­rom i po tur­skom za­ko­nu. 

Ka­sni­je, dok su u tmi­ni sred­njeg ve­ka po Evro­pi pra­zno­ve­ro­va­li da mač­ke po­ma­žu ve­šti­ca­ma a pa­pe iz­da­va­le uput­stva da se ubi­ja­ju, one su ca­re­va­le ko­smo­po­lit­skim Is­tan­bu­lom. Raz­ne ra­se ko­je su mor­na­ri dr­ža­li po bro­do­vi­ma pre­la­zi­le su na kop­no. 

Bi­le su ce­nje­ni čla­no­vi po­ro­di­ca i za­štit­ni­ci: mač­ke su bi­le dra­go­ce­na od­bra­na od ka­na­li­za­cij­skih šta­ko­ra. Sva­ka ku­ća je ima­la mač­ku. Bi­bli­o­te­ke su šti­ti­le od mi­še­va. Vi­zan­tij­ska i osman­ska im­pe­ri­ja su ne­sta­le, ali mač­ke i da­lje lu­ta­ju uli­ca­ma i so­ka­ci­ma, ba­za­ri­ma i dža­mi­ja­ma. Di­vlje su, ali se ne po­na­ša­ju ta­ko. Lju­di su sa nji­ma us­po­sta­vi­li ve­zu ko­ja ne po­pu­šta. Is­tan­bul jed­no­stav­no obo­ža­va svo­je mač­ke. Kao i či­ta­va Tur­ska. Ka­že se da uko­li­ko ne vo­li­te ži­vo­ti­nje ne mo­že­te da vo­li­te ni lju­de, ali lju­bav pre­ma ži­vo­ti­nja­ma je raz­li­či­ta vr­sta lju­ba­vi ko­ja je ov­de vi­dlji­va na sva­kom ko­ra­ku

Sreć­ni­ji „ma­li la­vi­ći” su se­be udo­mi­li po ku­ća­ma, rad­nja­ma, kan­ce­la­ri­ja­ma ili ašči­ni­ca­ma. Ni­je, na­rav­no, sve idi­lič­no u ži­vo­tu is­tan­bul­skih ma­ča­ka. Nji­ho­ve po­noć­ne bor­be po si­ro­ma­šnim kvar­to­vi­ma po­tvr­đu­ju da de­le pro­ble­me svo­jih su­se­da. 

Sa pe­ša­ci­ma de­le sve opa­sno­sti pre­la­ska uli­ca. O mač­ka­ma (i psi­ma) ozle­đe­nim u sa­o­bra­ća­ju uvek ima ne­ko da bri­ne, a vla­sti di­strik­ta Bej­lik­du­zu u re­ha­bi­li­ta­ci­o­nom cen­tru sva­kog da­na pu­šta­ju im Mo­car­ta, Vi­val­di­ja i Be­to­ve­na – ra­di sma­nje­nja stre­sa.

Ve­ći­na „ke­di” ne­ma go­spo­da­ra, ali o nji­ma bri­nu svi. I ka­da ih te­ra­ju, ne­ma gru­bo­sti. Ne mo­ra­te da ima­te lju­bim­ca u ku­ći. Mo­že­te da ima­te mno­go lju­bi­ma­ca na uli­ca­ma. 

Dok me­zim­ci sku­pih re­sto­ra­na do­bi­ja­ju ro­zbif, kao da su pa­še ili kon­ku­bi­ne u ha­re­mu, svu­da po gra­du vi­de­će­te da je ne­ko lu­ta­li­ca­ma na uli­cu iz­neo či­ni­je sa hra­nom i vo­dom. Bon ap­pe­tit, pri­jat­no, pi­še na ne­ki­ma. Ri­ba­ri im da­ju deo ulo­va. Hi­lja­de skle­pa­nih ku­ći­ca šti­ti ih od sun­ca ili zi­me. Ima re­sto­ra­na sa ku­ti­jom za pri­lo­ge za ve­te­ri­na­re ko­ji le­če lu­ta­li­ce.

Ka­da je Ba­rak Oba­ma po­se­tio Tur­sku 2009, ove­ko­ve­čen je na fo­to­gra­fi­ji sa jed­nom od ma­ča­ka ko­je su se use­li­le u Aja So­fi­ju. U kvar­tu Ka­di­koj po­dig­nut je bron­za­ni spo­me­nik mač­ki Tom­bi­li. Mu­sta­fa Efe, imam jed­ne dža­mi­je na azij­skoj stra­ni, sni­mljen je ka­ko obe­ruč­ke pri­ma mač­ke ko­je su se po­me­ša­le sa ver­ni­ci­ma. Mač­ke su ne­dav­no do­bi­le i film. Do­ku­men­ta­rac „Ke­di”, je­din­stven por­tret Is­tan­bu­la, nje­go­vih ma­ča­ka i lju­di ko­ji o nji­ma bri­nu, po­stao je svet­ski hit.

Ovog ju­la u re­sto­ra­nu „Bi­ber” u kvar­tu Ata­še­hir odr­žan je kon­cert či­ji je pri­hod oti­šao za po­moć ulič­nim psi­ma i mač­ka­ma. Štam­pa je pi­sa­la ka­ko je knji­ža­ra u Is­tan­bu­lu po­sta­la no­vi dom za mač­ku ko­ju je tur­ski voj­nik do­neo sa so­bom po­sle ope­ra­ci­ja na se­ve­ru Si­ri­je.

Po­put gra­da na dva kon­ti­nen­ta, i nje­go­ve mač­ke ži­ve iz­me­đu dva sve­ta – pri­pi­to­mlje­ne i di­vlje – ali upor­no ču­va­ju svoj ta­jan­stve­ni ka­rak­ter. Dok su psi uve­re­ni da su lju­di bo­go­vi, mač­ke ne mi­sle ta­ko. I zna­ju bo­lje.

Vo­le da ih vo­li­te, a ka­da će ma­zno uz­vra­ti­ti, to sa­me od­re­đu­ju. Da li će vas umi­lja­to oče­ša­ti o no­gu ili će vas sa dok­sa­ta pra­ti­ti le­njo ne­za­in­te­re­so­va­nim i dre­mlji­vim po­gle­dom. One su ne­ka vr­sta na­še po­sled­nje ve­ze sa pri­ro­dom ko­ja ne ugro­ža­va ni nas ni njih. Re­ci­pro­ci­tet bez po­sta­vlja­nja ika­kvih zah­te­va. Sa­svim je­din­stven mag­ne­ti­zam.

Bez ma­ča­ka Is­tan­bul bi iz­gu­bio deo svo­je du­še.