Poetika revolta

BALETSKA KRITIKA
Posle nastupa američke plesne trupe Shen Wei Dance Arts i predstave „Slobodan pad” kineskog koreografa Šena Veija, činilo se da će neko naredno ostvarenje na Beogradskom festivalu igre teško uspeti da ostvari tako jak utisak. Ali, to se dogodilo već za dve večeri, prilikom nastupa holandske plesne kompanije Klub Gaj i Roni (Club Guy & Roni). Na sceni Beogradskog dramskog pozorišta oni su izveli komad „Poetični porazi”, uzbudljiv plesni vrtlog pun ironije i velikog energetskog naboja.

Gaj Vajzman i Roni Haver, izraelsko-arapski par koji radi u Groningenu, mogli su da uče od najboljih, igrajući u Batševi sa Ohadom Naharinom ili u Ultima Vezu, Vima Vandekejbusa. Naša publika je već videla jedno njihovo izuzetno ostvarenje – predstavu „Jezik zidova” u produkciji Foruma za novi ples, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

U predstavi „Poetični porazi” Gaj i Roni koriste formu kabarea, da bi na duhovit, zabavan način komentarisali odnosno kritikovali, a dobrim delom i ismevali, određene društvene fenomene, najviše one vezane za brain washing sistem televizijskih programa, reklama, i holivudskih blokbastera koji prete kataklizmama i terorom.

Tako nas voditelj na početku obaveštava da ćemo na sceni videti sjajna luksuzna kola i prelepe devojke, koje naravno ne vidimo, ili da će odnekuda doći stotine majmuna i pobiti i izvođače i publiku. Posle ovih duhovitih voditeljskih komentara počinje ples prva tri igrača, uigran, brz, izuzetno energičan. Pokreti su precizni, odsečni, i prerastaju u trio izrazito originalnih koreografskih rešenja. Ta silovita igra obrušava se na publiku i uvlači je u svoj ritam. Ona je na momente destruktivna, agresivna, na momente poetična i prikazuje igrače ranjive i izgubljene, u potrazi za samim sobom, u svetu koji im nije blizak.

U prvom delu, osim same koreografkinje Roni Haver, igra i naša igračica Dunja Jocić, izuzetno scenična, samouverena, a tehnički zaista superiorna. Njeno telo je prošlo i klasičan trening i moderne tehnike, pa je spremno da sa lakoćom savlada ovaj vrlo zahtevan stil igre.

U drugom delu vidimo jednog novog igrača i dve igračice. Ples postaje još razuzdaniji, on oslobađa veliku energiju, i kao da donosi igračima neko duševno rasterećenje, kao da bi bez tog pražnjenja jednostavno eksplodirali od revolta i nemoći. To je pokušaj da se prevaziđe poraz, da se duh i telo oporave od svega lošeg što se u njima nagomilalo, nepristajanje na ono što je dato, stremljenje ka daljem i višem...

Muzika sjajnog Hajnera Gebelsa savršena je podloga za ovaj stil igre i način razmišljanja. Agresivna, glasna, na momente iritantna, sa istom dozom poetičnosti i destruktivno-kreativne energije.

Scenografska rešenja su ironični komentar na estetiku kiča, u daljini provejavaju rozikaste zavese sa čipkastim desenom, ali scena ima mračnu, zanimljivu, pomalo kabaretsku atmosferu, u ćošku je veliki crni koncertni klavir a preko scene tanke plave trake koje dok igrači igraju obogaćuju prostor, ili, ređe, učestvuju u igri.

„Poetika poraza” je promišljeno, estetski dobro upakovano ostvarenje, koje je na zavodljiv način prikazalo mračni, ekstatični svet igre.