Božićna bajka

Tiodor Rosić, pesnik, pisac bajki i bajkovitih romana, sada je profesor metodike srpskog jezika na Pedagoškom fakultetu u Jagodini.

Nedavno je bio na proslavi Dana fakulteta, a to je bio povod i za jednu anegdotu koju nam je ispričao. Pojavio se među kolegama i koleginicama u kravati koju je dobio od kolumbijskog pisca i dobitnika Nobelove nagrade 1982. godine Gabrijela Garsije Markesa. Zapravo i ne lično već preko zastupnice Markesovih izdavačkih prava.

Sredinom 1989. godine kao urednik izdavačke kuće BIGZ, pomogao je da se za špansko izdanje sabranih dela Markesa odaberu likovni prilozi jugoslovenskog slikara Mersada Berbera. U znak zahvalnosti, Kolumbijac mu je posredstvom svoje zastupnice sa frankfurtskog sajma knjiga poslao tu kravatu. Dimitrije Tasić, tada glavni i odgovorni urednik BIGZ-a, doneo je za pisca iz Frankfurta u Beogradu poklon.

Tako je, kaže, otkrio koliko je svet mali jer je Markes pedesetih godina dvadesetog veka drugovao i sa njegovim prijateljima u Parizu, srpskim slikarima Ljubinkom Jovanović i Miloradom Batom Mihajlovićem. Oni su pisca upoznali preko španske glumice i pesnikinje Konsepsion Kintane Taće s kojom je veliki pisac bio u vezi, a sa kojom se Ljubinka celoga života družila. Markes je u Parizu radio kao dopisnik jednog lista i još se nije bio proslavio kao pisac, što će doći dvadesetak godina kasnije.

Rosić je osamdesetih godina poznavao veliki broj naših pesnika i pisaca sa kojima je drugovao u „Kolarcu” i u hotelu „Slavija” gde su se obično sastajali, ali i kod Slobodana Rakitića, poznatog pesnika i brata od ujaka Tiodora Rosića kod koga je četiri godine stanovao. Tu u Rakitićevom stanu na početku Bulevara JNA družili su se mnogi književnici toga doba.

Sa braćom i sestrama od ujaka provodio je i detinjstvo, zajedno su skupljali redenike od municije, šlemove zaostale iz Drugog svetskog rata, zavirivali u škrinju sa nevažećim novcem predratne Jugoslavije na kojem su bili likovi kraljeva Petra i Aleksandra i proslavljali Božiće.

Rosić je odrastao u staroraškom kraju, u dolini srpskih kraljeva, pored Ibra, gde je još živo narodno predanje, gde se ispredaju bajke i priče od iskona. Te priče iznedrile su mnoga njegova dela, a među njima i „Dolinu jorgovana“, prve istorijske bajke u našim, a kritičari kažu i u širim razmerama. Put ga je iz Ušća vodio u Novi Pazar u kome je završio osnovnu školu i gimnaziju, da bi sa studijama stigao u Beograd na Filološki fakultet

– Imao sam sreće da kao dete doživim Božić u autentičnoj sredini, u rodu svoje majke, u porodici Rakitić koja je čuvala mnoge običaje vezane za hrišćanske i narodne praznike. Bilo je to vreme političkog jednoumlja, međutim, mi kao deca nismo znali za to niti nam je to neko govorio. Bile su to pedesete godine, poratne, kada smo se kao deca okupljali u devojačkom domu moje majke u selu Vlasovu, danas predgrađu Raške, kod mog ujaka koji je imao četvoro dece, dva sina i dve ćerke bliznakinje.

I moj mlađi brat Radoslav bio je sa nama, pa nas je ukupno bilo šestoro dece, izuzev Slobodana, sve jedno drugom do uveta. Tako smo u tom zajedništvu, u dečjim igrama i u iskazivanju poštovanja prema starijima i prema našim narodnim običajima proslavljali Badnji dan i Božić. Doživeo sam osećaj porodičnog doma, ognjišta, i sklopio kovčeg prepun uspomena. To što sada nosim kroz život a uprtio sam još u detinjstvu na moju sreću, to se samo može poželeti. Što bi naš narod rekao, ništa ne miriše kao dunja na majčinom ormanu, pa tako ni za mene nema lepših slika od Božićnih, seća se Tiodor Rosić.

Deda po majci Milisav išao je u rano jutro na Badnji dan u šumu po badnjak i donosio ga kod kućnog praga, da bi ga uveče unosili u kuću i palili na ognjištu, pa džarali vatru i govorili „koliko varnica toliko parica...”. Seća se prosute slame ispod stola, suvog voća, oraha i zimskih jabuka, „pijukanja” oko stola. U božićno jutro lomili su česnicu i jeli pečenu prasetinu prošaranu mrazom. „Ništa nema lepše od prasetine prošarane mrazom”, kaže. Tih pedesetih godina zime su bile hladne, a snegovi veliki. Danas takvih snegova više nema.

– Svi ti božićni običaji uključujući i dolazak položajnika imaju hrišćanski, ali i arhetipski karakter koji proističe iz stare srpske mitologije i religije. Jedan odlazak u manastir Svetog Save odredio je srpski narod, našu kulturu, civilizaciju, prosvećenost i čovečnost, kaže Rosić.

Kroz razgovor se vraćamo na osamdesete i na literarni kružok koji su činili Vasko Popa, Stevan Raičković, Danilo Nikolić, Milorad Pavić, Zoran Mišić, Skender Kulenović, Vidosav Stevanović, Miodrag Otašević, Milorad Đurić...

Slobodan Rakitić je bio domaćin, Miodrag Otašević „časnik” tog literarnog kružoka, a Tiodor  „tajnik”(sekretar). To je, ističe, bilo mesto uzvišenih i divnih polemika, pravih usmenih traktata koji su se izgovarali u jednom dahu. Govorili su za sebe da su životnim opredeljenjem neoromantičari sa Slavije, a poetički bili raznorodni i kritični prema režimu. Anegdote izviru iz sećanja, bilo ih je puno, i susreta sa policijom i razgovora u društvu dama.

Često su odsedali u hotelu „Slavija” gde su ponekad dolazili i državni čelnici sa svojom svitom. Policajci u civilu koji su često slušali političke traktate literarne družine dobro su ih poznavali pa su ih ponekad i prijateljski savetovali da se manu visoke politike dok ne prođu članovi Predsedništva Srbije pa i sam tadašnji predsednik ovog kolektivnog organa. „Nemojte večeras one vaše teme, ako vas mi ne prijavimo, oni će prijaviti nas pa ćemo nadrljati i jedni i drugi”, govorili bi im.

Imao je prijatelje i među slikarima i možda je manje poznato da je i sam slikao. Boravio u ateljeima Milorada Bate Mihailovića, Cvetka Lainovića, Save Rakočevića. Sa ovim poslednjim ima i dve-tri zajedničke slike – jedna ili dve reprodukcije su objavljene u subotnjem dodatku „Politike”.

– Ta druženja omogućila su mi da budem svedok nastanka mnogih poznatih slika srpskih slikara. Gledao sam kako se rađa mnogo njihovih dela. Rakočevića sam ponekad molio da ne doslikava, da stane, ali me nije slušao, nosila ga je želje za perfekcijom, kaže Tiodor Rosić.

Vodio je deset godina likovnu koloniju „Jelena Anžujska” sa Batom Mihailovićem kod manastira Gradac, upoznao je brojne svetske pisce, među njima i Česlava Miloša i Vladimira Vojnoviča.

Sada je u izdavačkom preduzeću „Prima” iz Gornjeg Milanovca, uređuje školsku lektiru, knjige za mlade i decu, druži se sa književnicima Milisavom Savićem, Draganom Lakićevićem, Brankom Ristićem, Zoranom Radisavljevićem, slikarom Sretkom Divljaninom.

Sve češće prolazi i kroz Rašku zbog aktivnosti u Institutu za srpsku kulturu u Leposaviću.

Napisao je mnogo divnih pesama, priča i bajki... Za decu: Dolina jorgovana, Orlovo gnezdo, Gospodar sedam bregova, Priča o Mudrom Petru, Priče starog čarobnjaka, slikovnice: Ženidba Relje Krilatice, Čarobne slikovnice, romana bajke Biserni grad i Zlatna gora, a za starije knjigu pripovedaka Haljina gospođe Kilibarde, roman Pseća koža ...

Ipak, kad se seti svega kroz šta je prošao, čuo i video, pomalo žali što nije poslušao savet Stevana Raičkovića koji mu je rekao da zapisuje sve što čuje i što vidi na sastancima neoromantičara. Mnoge sjajne rasprave, osvrte, evokacije prekriće veo zaborava. A bajke? Bajke će preživeti jer su večna žudnja za lepotom, pravdom, dobrotom, za boljim životom, kaže Tiodor Rosić. Kao i Božići njegovog detinjstva.