Pozdrav iz Fudžaire!

Fudžaira? A gde je to? Kad se kaže Dubai i kod nas a i u svetu svi znaju i gde je i šta je a da li znate gde je Fudžaira (Al Fujairah)? Kad sam pre četiri, pet godina čuo za Fudžairu, zvučala mi nekako japanski, nekako mi se nije uklapala u Ujedinjene Arapske Emirate. Fudžaira je jedan od 7 emirata u UAE, jedan od siromašnijih i nerazvijenih (lošije izgleda samo Ađman (Ajman)) ali na obali arapskog mora tj. indijskog okeana sa dugim plažama i potencijalom za razvoj turizma. More sa pozadinom od visokih brda i planina, podseća pomalo na Crnu Goru, ali samo na prvi pogled, jer je priroda ovde, ipak daleko surovija i siromašnija. Kao turistička atrakcija ovde su ne samo more i plaže nego i malopre pomenuta stenovita brda između kojih su takozvani vadi (wadi). To su u stvari isušena korita reka i potoka gde ispod peska u stvari uvek ima vode, koja teče i ponekad izbija na površinu kad naiđe na neki nepropusni sloj, npr. stenu. Zaista je impresivno kad u sred pustinje, u kanjonu, kao u filmu “Indiana Džons” vidite slap vode i jezerce ispod slapa.

Pored tih pustinjskih avantura ovde mi je bilo jako zanimljivo gledati ribare, ovde je razvijeno ribarstvo. Ribara ima puno i kad putujem na posao vidim ih duž obale kako  razvlače mreže a popodne ih skupljaju i izvlače ribu. To se događa na samoj obali pored puta i u samom gradu pa sam to gledao bezbroj puta i uvek mi je zanimljivo rvanje sa morem, mrežom i ribom. Sve to iznad njihovih glava prate jata galebova kojima uvek pripadne bar deo plena, koji bi inače ribari bacili. Ribari izgledaju egzotično, kao neki Sandokanovi gusari. Oni u stvari i jesu iz tih krajeva, iz Bangladeša uglavnom.

Kad smo već kod nacionalnosti ribara ovde kao i svugde u UAE domaće stanovništvo su Arapi i oni su skoro u manjini. Najviše ima Indusa i Pakistanaca, puno je ljudi iz Bangladeša (ko oni ribari) i sa Filipina, a ima i drugih Arapa iz Egipta, Iraka, Palestine. Jedna od stvari koja me je ovde oduševila je baš to što radim sa svim tim nacionalnostima uključujući i Japance (jer je ovo „Tošibin“ projekat) i Nemcima jer je konsultantska firma na tom projektu (a za koju ja radim) nemačka. Ranije sam radio za britansku firmu i upoznao dosta Engleza i Škota, a i Francuza.

Ovde u UAE je zavladala takva mešavina naroda da je to zadivljujuće.

Treba imati u vidu da je ovo ipak pre svega arapska, muslimanska zemlja ali da se i svi ostali narodi ovde osećaju kao kod kuće. Nikom nije zabranjeno da iskazuje svoje nacionalne i verske osobenosti. To se može videti po šarolikosti nošnji u gradu, a ima i crkava i hramova svih religija koji su se ovde ustalile i organizovale. Kad je Ramazan, muslimani poste i mora se voditi računa o tome i ako samo oni moraju da poste, a kad slave Bajram (Aid) onda svi slave (neradni je dan). Takođe hrišćani ne rade za Božić i Uskrs, Indusi slave Divali, a bio sam i na slavi kod nekih naših ljudi. Meni je to dokaz verske slobode za sve.

Naših ljudi, iz Srbije i Bosne ima puno. Najviše ima elektro inžinjera, građevinskih inžinjera i po neki mašinac. Gradi se dosta elektroenergetskih industrijskih i turističkih objekata, pa posla ima za sve. Zarade su uglavnom dobre naročito kad se uporede sa onim u Srbiji ili Bosni a plus je i to što je i život skoro jeftiniji nego kod nas. Jedino su školarine za decu i avionske karte krupniji izdatak koji kvari prosek.

Život ovde u principu nije loš ali ja živim odvojen od porodice (oni su kod kuće u Novom Sadu) i svaki put kad krenem kod njih kažem da se ne vraćam više ovde ali ekonomska situacija kod nas me vraća ponovo i ponovo i eto već pet, šest godina tako…

Uskoro idem kući, ali ako se i ovog puta vratim pisaću vam opet o Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Fudžairi.