Kralj Lir na sastanku sa ludilom

Glavni junak novog romana „Četiri ludila” (Vulkan izdavaštvo), Miloša Latinovića je Jovan Savić, jedan od najvećih glumaca i reditelja Beča, Vajmara, Minhena, ali i Evrope, krajem 19. i početkom 20. veka. Ova knjiga privukla je pažnju i žirija Ninove nagrade koji ju je uvrstio u uži izbor sa još osam dela.

Na početku priče Savić je na svom stvaralačkom i rediteljskom usponu, osmišljavajući novi pristup Šekspirovoj tragediji „Kralj Lir”, na kraju – trijumfuje u Dvorskom nacionalnom teatru u Minhenu. U dva paralelna romaneskna vremenska toka, različiti umetnici bore se sa spoljnim okolnostima. Umetnik savremene storije rve se sa političkim kompromisima, dok se srpska pozorišta u Austrougarskoj bore sa apsolutističkom vlašću i „nepodesnim” repertoarima. Roman „Dželat u raju” Miloša Latinovića proglašen je za knjigu godine u Vojvodini 2008. Za poetsko-proznu zbirku „Zvezde i ostrva” dobio je nagradu „Stevan Pešić”, a za roman „Sto dana kiše” nagrađen je Vitalovim priznanjem. Direktor je „Bitef teatra” u Beogradu.

Da li vas je Jovanu Saviću privukla zajednička fascinacija pozorištem i Šekspirom, njegova neobična životna priča, ili želja da mu se na neki način odužite?

Kad čovek krene sa tih severnih strana, podno Karpata, iz tog „černog” gliba, međ' velikim rekama, na obodu Panonije, on je pošao u neizvesnost i avanturu, a to je dovoljno za roman. Tako je Joca Savić, iz potiskih ševara, gustih vrbaka, nepreglednih polja žita, krenuo ka Beču, i svetlosti, ne znajući da li će ga ta velegradska svetlost obasjati ili spržiti. Sačuvale su ga posvećenost i upornost. Rad. Vera. To sve me je privuklo, ali i to naše banatsko bratstvo koje malo ko danas i na svetu razume, taj dert i inat, sklonost tihom prevratništvu i javnoj blagoglagoljivosti i naravno povezalo nas je i doživotno pripadništvo sekti šekspirijanaca.