Izbaviti pisca od politike

Gošća izdavačke kuće „Klio” iz Beograda je švajcarska književnica Ilma Rakuza, autorka romana „Ostrvo”, koji je na nemačkom objavljen 1982. godine, a izdanje je „Klija” iz 2004, u prevodu Dušana Hajduk- Veljkovića. Ilma Rakuza piše poeziju, eseje i pripovetke, a prozu i poeziju prevodi sa francuskog, ruskog, mađarskog i srpskog jezika. Studirala je slavistiku i romanistiku, a od 1977. godine predaje na Univerzitetu u Cirihu. Ilma Rakuza prevodila je i prozu Danila Kiša na nemački jezik. Njena najpoznatija dela su zbirke pesama „Wie Winter” (1977) i „Les mots/ morts (1992) i zbirke pripovedaka „Miramar” (1986) i „Steppe” (1990). Dobitnica je i Petrarkine nagrade za prevođenje i Šilerove za književnost. Članica je Nemačke akademije za jezik i pesništvo u Darmštatu.

Večeras u 19 časova govoriće o svom spisateljskom i prevodilačkom radu u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Danila Kiša ste znali lično i preveli ste, pored ostalih, i njegove knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča” i „Peščanik” na nemački jezik, a sada je u „Sarajevskim sveskama” objavljena i vaša prepiska?

Kiša sam upoznala 1984. godine u Parizu. Naša prepiska nije bila obimna, jer smo se i viđali i čuli se preko telefona. Imali smo lepu prepisku o „Grobnici za Borisa Davidoviča”, o poetologiji uopšte, o životu. Kiš je stalno razmišljao o tome kako da pisac bude izbavljen od politike. Mučilo ga je to što kao srpski pisac uvek treba da se bavi politikom, što mu se nije sviđalo. Govorio je: zašto nemamo Prusta, zašto nemamo Nabokova. On je osećao da postoji opasnost od nacionalnih i etničkih sukoba. Mislim da ga je Bog sačuvao od toga i da je preminuo pre nego što će početi ratovi u bivšoj Jugoslaviji. I mene muči, i strašno je što se sve to dogodilo. Sada sam prvi put u Beogradu i vidim ruševine… taj rat bio je tragedija za sve.

Bili ste u žiriju za dodelu nagrade „Most Berlin”, kada je ona uručena Davidu Albahariju za roman „Pijavice”, i za prevod tog romana na nemački. U obrazloženju je stajalo: Jezik pruža otpor užasu istorije… Da li to može da se kaže za jezik još nekih naših pisaca?

Zaista visoko cenim Albaharija, a srpskom literaturom podrobno sam se bavila. Pisala sam o Andriću, Crnjanskom, Kišu, kao i o Tišmi, koji je takođe bio moj dobar prijatelj. Pisala sam i o Miodragu Pavloviću, bavila sam se delom Dragana Velikića. Svaki pisac poseduje potencijal da nešto promeni, a koreni kosmopolitizma su u Tišminom Novom Sadu, kao i u Albaharijevom Zemunu, ali njihov poetički kosmos seže mnogo dalje od toga. Za Tišmu, Novi Sad bio je u centru sveta njegovih knjiga, koje su dobro prihvaćene u Nemačkoj. Imamo Džojsov Dablin, i Tišmin Novi Sad. I Tišma je uvek za sebe govorio da je kosmopolita, voleo je da boravi u Francuskoj, Švajcarskoj, u Berlinu.

Sada dok pričamo o kosmopolitskom doživljaju sveta, i kada se setimo naslova Vaše knjige „Ostrvo”, koliko je današnja Evropa zaista ujedinjena, ili je to zbir niza usamljenih ostrva?

Mislim da postoje dva paralelna razvoja. Jedan je jedinstvo i globalizacija, a drugi je regionalizam i etnički problem. Ja sam kosmopolita, jer imam takvu biografiju. Rodila sam se u Slovačkoj, od majke Mađarice i oca Slovenca, detinjstvo sam provela u Budimpešti, a zatim živela u Ljubljani, Trstu, Cirihu. Ne znam šta sam po nacionalnosti, imam švajcarski pasoš, ali to ništa ne znači. Osećam se dobro tamo gde ima zanimljivih ljudi. Ali, mislim da intelektualci i pisci i te kako imaju odgovornost. Međutim, ostrvo nije politički pojam u mojoj knjizi, jer ona govori o usamljenom, obrazovanom, čoveku koji se rastao od svoje žene i koji je u potrazi za samim sobom, na grčkom ostrvu Patmosu, ostrvu „Otkrivenja” Jovanovog.

Vi ste pre svega pesnikinja. Da li pored lirskog osećanja sveta u Vašem romanu „Ostrvo” ima i kritike otuđenosti?

Bavila sam se temom lakoće u jednoj svojoj knjizi eseja, jer imam osećaj da živimo u strašnom tempu. Ljude je zanimala ta tematika, knjiga je imala četiri izdanja, i prevedena je na više jezika. Ti eseji, o putovanju, o radu, o odmoru, o starosti, imaju socijalnu i političku dimenziju, ali moja poezija i romani nemaju je. U romanu „Ostrvo” odnos između muškarca i žene intiman je. Međutim, u to vreme, kada je roman nastajao, prisustvovala sam simpozijumu o ženskom pitanju u Dubrovniku. Tu su bile i Dubravka Ugrešić, Slavenka Drakulić, Svetlana Slapšak, Rada Iveković. Bilo mi je zadovoljstvo da prisustvujem tim razgovorima jer su jugoslovenske feministkinje bile vrlo zanimljive i nisu tako ideologizirale kao Amerikanke. Intimnost je uvek komplikovana psihološki, i stvarno ima i tu političku dimenziju, posebno u Jugoslaviji, gde mi se čini da je društvo uvek bilo patrijarhalnije nego, na primer, u Švajcarskoj.

Jedna Vaša poetska knjiga nosi naslov na engleskom „Oproštaj od svega”. O čemu govori?

Imam ovde tu zbirku koja je prevedena na hrvatski kao „Rez kroz sve”. Teme knjige su ljubav, usamljenost, razlike između Evrope i Amerike. To je kontemplativna knjiga.