Zvezdaš iz banjičkog solitera

Odrastanje na Banjici tokom devedesetih godina odigralo je ključnu ulogu u formiranju narodnog poslanika Vladimira Đukanovića. Iskustvo u uličnom preživljavanju pomoglo mu je da bude uporan i istrajan u surovoj životnoj i političkoj areni. Politički protivnici mu odaju priznanje da ne beži od televizijskih duela, dok on tvrdi da nema škakljivih tema već samo ljudi koji nisu spremni da se javno bore za svoje ideale. Dobrovoljno se prijavio da bude voditelj Jutarnjeg programa na TV Kopernikus kako bi u kontakt emisiji sa gledaocima sučelio ne samo političke već i životne stavove.

Za sebe kaže da je skroman, porodičan i religiozan čovek, koji je svojim radom stekao sve što ima u životu.

– Rođen sam u Beogradu i ceo život proveo sam na Banjici. Od rođenja stanujem na 22. spratu solitera, u stanu roditelja, gde sada živim sa svojom porodicom. Nemam vile, niti besne automobile. Jedino bogatstvo je moja porodica. Zbog emisija, nekada na Radiju Fokus, sada na TV Kopernikus, ljudi me prepoznaju. Nisam se promenio ni za jotu – tvrdi za sebe Vladimir Đukanović.

Lokalpatriotizam Banjice

Ne krije da obožava Banjicu, nekada elitno beogradsko naselje, u kojem su pretežno živela vojna lica. Veruje da su ratovi i hiperinflacija doprineli da neke od njegovih komšija pokažu pravu prirodu.

– U turbulentnim devedesetim godinama na ulicama Banjice je bilo svega. Hteo – ne hteo morao sam kroz sve to da prođem. Bio sam odličan đak u osnovnoj školi „Bora Stanković”, ali nisam bio štreber. Česte su bile ulične tuče u kojima sam kao klinac učestvovao. Normalno je bilo da ispred škole lokalni dileri prodaju drogu i nude je nama klincima. Trebalo je volje i snage da se sve to prevaziđe – priseća se Đukanović i ne krije da je od lokalnih prestupnika ponekad morao da se brani pesnicama. Porodično vaspitanje i poštovanje roditelja, kaže, održali su ga na pravoj strani.

– Bilo je teško, jer nekada si morao na ulici da nadmudriš protivnika da bi izašao čitav, a bilo je situacija kada sam pesnicama morao da čuvam glavu. Na ulici smo svi mogli da saznamo kako se obija automobil i, recimo, kako se pretače benzin iz rezervoara u vreme sankcija. Uprkos životnim izazovima, nisam prešao crvenu liniju i time se nisam bavio – ističe Đukanović.

S ponosom kaže da su veliku ulogu u njegovom vaspitanju odigrali roditelji. Otac ga je s četiri godine odveo na stadion Crvene zvezde i od tada je redovan gledalaca fudbalskih utakmica.

– Odlasci na stadion i pripadnost severnoj tribini su imali veliku ulogu u mom odrastanju. Tada se igralo srcem, a obrazom plaćalo. Danas je sve drugačije–kaže Đukanović.

Priseća se i da je bilo teško ostati veran crveno-belim bojama, jer u kraju su svi navijali za Rad. Peckanja zbog rezultata su bila normalna stvar, mada su „radovci” retko imali prilike za to.

– Nisam hteo da popustim šta god da se dogodi. I danas idem na utakmice, samo što ja sada vodim svoju decu na Stadion „Rajko Mitić”, s ponosom dodaje.

Ističe da u mladosti nikada nije bio srećniji nego kada je u Bariju Crvena zvezda pobedila Olimpik Marselj i osvojila Kup šampiona, a kasnije u Tokiju i Kolo-Kolo, pa je postala klupski prvak sveta. Ipak, najviše pamti utakmicu s Bajernom u Beogradu. Tvrdi da pamti svaku akciju, svaki sekund strepnje, panike, a potom neviđeno veselje i radost... Tvrdi da je to utakmica života za svakog navijača Crvene zvezde.

I sam se okušao na terenu: trenirao je fudbal, i to baš u Radu gde je igrao levog beka u pionirima. Kasnije je kao kadet prešao u Grafičar, ali je fudbalsku karijeru morao da prekine jer je dobio koksaki virus.

Bežanje iz škole zbog plakata

Paralelno sa utakmicama, zavoleo je i politiku. To je shvatio kada su ga u Zadru gledali s mržnjom, samo zato što je bio Srbin i što je nosio crveno-beli šal. Tragična sudbina očeve familije iz Bosne i Hercegovine, nastradale u Drugom svetskom ratu, uticala je na njegov odnos prema Hrvatima. Ustaše su pobile celu familiju, ostala je živa samo najstarija sestra. Sa samo devet godina Vladimira je otac odveo u u Jasenovac, koji je na njega ostavio strašan utisak.

Da će se raspad SFRJ dogoditi, kaže da je još kao klinac mogao da oseti, a upravo se na fudbalskim utakmicama jasno videla mržnja. Često je odlazio u očevo selo i kaže da je još kao mali video da je priča o bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti čista glupost. Jer u Bosni i Hercegovini jasno se znalo ko živi u kom selu ili naselju, da li Srbin ili Musliman drži kafanu, čija je radnja...

Kasnije se priključio radikalima. Prijavljivao se da lepi stranačke plakate, ubacivao je propagandni materijal u sandučiće, stajao na štandovima, mrznuo se kada je napolju bilo minus deset, išao u kampanju na plus 40... Kasnije je otišao u naprednjake.

– Mesec dana sam bežao iz škole da bih lepio plakate. U Prvoj beogradskoj gimnaziji razredna mi je bila divna žena, koja me je spasla da zbog izostanaka ne budem izbačen iz škole – priseća se naš sagovornik, koji je inače završio Pravni fakultet, a „Magazin” prvi objavljuje da će od februara početi da radi kao advokat.

Novinarsku sreću okušao je u „Zemunskim novinama”, „Svedoku”, „Nacionalu” i u „Radikalskim talasima”. U javnosti je postao poznat kao voditelj na Radiju Fokus, opozicionom mediju, gde je svakog radnog dana od 10 do 13 časova govorio kritički o tadašnjoj vlasti Borisa Tadića. Na posao je išao autobusom i tramvajem, a građani na ulicama su ga prepoznavali i hteli da porazgovaraju s njim i da ga podrže u političkoj borbi.

Danas volonterski vodi jutarnju emisiju na TV Kopernikus gde gledaoci razgovaraju s njim kao narodnim poslanikom. Za razliku od drugih stranačkih kolega ne bori se za funkcije jer, kako tvrdi, to ga ne interesuje.

Đukanović kaže da je kao klinac u stranci dobio priliku da se pokaže i dokaže.

– U politici sam se rukovodio pravilom da ću raditi ono šta mi Bog da: danas si na funkciji, sutra ne moraš da budeš – poručuje.

Ipak, zaključuje da sve u životu dođe i prođe, ali je najvažnija porodica. Zato kaže da mu je najveća podrška supruga Maja, a najveće životno blago deca Dimitrije i Đorđe. Krajem prošle godine pridružila im se i ćerka Jelisaveta.