Srpski odžak bez čuvara

Samo u 13 komunalnih preduzeća i još oko tridesetak majstorskih radionica širom zemlje ima oko 250 zvaničnih dimničara, ali se u Užicu, Valjevu ili Zrenjaninu, gradovima koji se ovih dana bore sa smogom, teško pronalaze ovi kvalifikovani majstori Sezona rada za dimničare nije zima već leto. Od aprila do septembra. Barem tako nalažu zakoni ovog zanata. Nažalost, građani se radnika u crnim uniformama, garavog lica, sa četkama na dugoj sajli sete tek od oktobra kada počne sezona loženja. Čim zahladni, a odžak nešto ne vuče dobro, setimo se dimničara. O preventivi niko ne razmišlja.

Tokom hladne sezone događa se da samo u jednom danu u Beogradu više od 350 građana zove u pomoć majstore za pregled ili čišćenje dimnjaka. Beograđani se još mogu smatrati srećnim, jer u takvim situacijama imaju kome da se obrate. Stanovnicima Užica, Valjeva, Zrenjanina nije lako, jer u ovim gradovima niko se zvanično ne bavi ovim poslom. Ove zime građani Valjeva i Užica su već mogli da osete posledice nedovoljnog broja odžačara, jer su jedva mogli da dišu kada je zbog atmosferskih prilika i sezone loženja smog „okovao” njihove gradove. U brojnim naseljima, manjim i većim, širom Srbije ovaj zanat je zamro, pa se pregledom i lečenjem odžaka, ložišta, peći, grejnim instalacijama bavi ko stigne. Negde sami domaćini, ponegde taksisti... U drugim zemljama dimničari su, godinama unazad, opremljeni meračima za zagađenje vazduha, mini-robotima...

U našoj zemlji sa 198 opština radi, naime, samo 13 javnih preduzeća sa sektorom dimničarstva i još oko tridesetak registrovanih majstorskih radionica. Nekada je posao čišćenja sulundara bio rezervisan za domaćice, ali je nezamislivo, u 21. veku, sa stanovništva bezbednosti od požara, zagađenja vazduha, uštede energije to prepuštati priučenima, odnosno amaterima.

O položaju, obuci i problemima dimničarstva u Srbiji za „Magazin” govori Irena Kulić, direktorka marketinga i odnosa sa javnošću Komunalnog preduzeća „Dimničara” AD iz Beograda, preduzeća koje sledeće godine obeležava sedam decenija rada.

1. Koliko u Srbiji ima dimničara?

Nedovoljno. Tačan broj je teško utvrditi jer se posao obavlja na crno, naročito u nerazvijenijim opštinama. Već dugo nije rađena evidencija dimničara, ali po našim podacima samo 250 dimničara održava 1,5 miliona dimnjaka (ložišta u individualnim domaćinstvima) u Srbiji.

2. Da li postoji škola za ovo zanimanje?

Ne postoji škola, već se stručno osposobljavanje obavlja kroz praksu u preduzeću koje obavlja tu vrstu delatnosti. Formalno školovanje je manji problem od nedostatka, čak nepostojanja jedinstvenih normativa za obavljanje ovih usluga. Samo 13 javnih preduzeća ima dimničarsko odeljenje ili sektor, ili pak obavlja tu delatnost. Postoji i tridesetak majstorskih radionica. Tu se onda s razlogom možemo zapitati o kvalitetu obavljene usluge i stručnosti.

Primera radi, u Užicu, Valjevu, Zrenjaninu niko zvanično ne obavlja ovu delatnost. Građani sami čiste svoje dimnjake. To govori o tome da je ovo potpuno neuređena oblast, a trebalo bi da predstavlja jednu od bitnijih karika u bezbednosnom, zdravstvenom i ekološkom sistemu.

3. Da li je ovo posao koji će nestati u budućnosti? Koliko su dimničari potrebni zbog sve veće potrebe smanjenja emisije štetnih gasova i zaštite od požara?

Ne treba da brinemo: kao i kod nekih drugih profesija, i ovde se posao unapređuje i menja. Koliko su nam dimničari potrebni najlakše mogu da objasnim primerom: pre pet godina Beograd je od našeg preduzeća naručio projekat „Merenje emisije dimnih gasova iz individualnih toplotnih izvora”. Projekat smo sproveli u 10 beogradskih opština. Od ukupno 600 merenja, 414 su prelazila propisane granične vrednosti emisija. Od tog broja 354 su merena na ložišnim uređajima na čvrsta goriva, a ostalih 60 na uređajima na prirodni gas. Ovi podaci ukazuju koliko individualna ložišta utiču na kvalitet vazduha i time na zdravlje stanovništva. Nikako se ne smeju zaboraviti energetska efikasnost i zaštita od požara.

4. Ko su danas u Srbiji legalni dimničari ?

Uglavnom muškarci, mada mogu da rade i žene. Do skora je i kod nas bila jedna dama, ali je ona otvorila svoju radionicu. Uslov da se posao dobije je lekarski izveštaj da je osoba sposobna za rad na visini i u skučenom prostoru, kao i da ne pati od alergija i plućnih bolesti. Dimničar je zanimanje sa beneficiranim radnim stažom. Poslednji radnik koji je nedavno penzionisan je rođen 1963. godine. Počeo je da radi sa 18 godina i sa 54 godine je otišao u penziju. Prosečna starost zaposlenih je oko 40 godina.

5. Koliko se ovo zanimanje ceni u zemljama Evropske unije?

Mnogo bolje i ozbiljnije. Te države imaju uređene propise, postoje škole, izdaju se licence za rad. Dimničarstvom ne može da se bavi bilo ko. Traže se stručnost i obavezna dozvola za rad, a za nepoštovanje dimničarskih propisa, propisane su visoke kazne. Na taj način se država stara o zdravlju stanovništva, sprovodi zaštitu od požara, ali i brine o imovini, energetskoj efikasnosti i zaštiti životne sredine.

Kod nas i lica koja obezbeđuju objekte moraju da poseduju neke licence, pa je apsurd da dimničar može biti bilo ko.

6. Srbija je, ipak, članica Evropskog udruženja dimničara. Šta to znači za nas?

Na taj način smo upoznati sa svim novinama koje se pojavljuju u ovom poslu. Želimo da prenesemo dobru praksu, da upoznamo zakonodavce sa propisima EU, da stvorimo uslove za savremeno dimničarstvo. Beograd je 2014. bio domaćin Evropskog kongresa dimničara na kome je bilo predstavnika iz više od 20 zemalja sa kojima smo na okruglom stolu razmenili iskustvo i saznali mnoge novine.

7. Kako je bilo u prošlosti?

Beograd je prvog stručnog dimničara dobio 1863. godine. Bio je to Lambert Kluzaček koji se doselio iz Češke. Dvadesetak godina kasnije, 1886, dimničar Jovan Đorđević je prvi koji je pokušao da dobije koncesiju za obavljanje delatnosti. Prvi esnaf osnovan je 1891. godine. Pravila su postojala, kao i razna udruženja. U prvim decenijama 20. veka – 1926. donet je pravilnik o radu i naplati dimničarskih taksi. Postojala su njihova glasila. Čak je 19. januara 1930. održan Kongres dimničarskih pomoćnika u Beogradu. Svest o čišćenju dimnjaka i borbi protiv požara postojala je i pre sto godina.

8. Šta čini osnovni alat dimničara?

Štoser – dimničarska četka, đilda – dimničarska kugla, merdevine, dimničarska ogledala. Međutim, nismo ostali izopšteni iz tehnološkog razvoja. Tako je sada sasvim uobičajeno da se koriste kamere za snimanje unutrašnjosti kanala, uz čiju pomoć se lako detektuje problem. Koriste se i analizatori za merenje produkata sagorevanja i energetske efikasnosti ložišnih uređaja. Za preglede u velikim objektima sa centralizovanim sistemom za grejanje i hlađenje, kakvi postoje u svim velikim tržnim centrima, hotelima, ali i u zgradi Vojnomedicinske akademije koriste se roboti za čišćenje suvih ventilacija. Dimničari u svetu, pa tako i kod nas, zaduženi su za one kanale kroz koje u akcionim filmovima junaci tajno prolaze kako bi stigli do neke prostorije.

9. Šta sve ulazi u „opis posla” dimničara?

Stručna područja za rad dimničara u Evropi su: protivpožarna zaštita, bezbednosno-tehničke mere, zaštita životne sredine, higijena stambenih prostorija, sanacije dimnjaka, utvrđivanje i sprečavanje opasnosti na radu… Osim što donose sreću, oni se bave vrlo ozbiljnim poslovima.

10. Kako povratiti interesovanje mladih za ovo zanimanje koje očigledno nestaje na našim prostorima?

Školovanjem, stručnim obukama i licenciranjem. Tada posao dimničara neće više moći da obavlja svako ko nabavi uniformu i dimničarski alat, a uz to je potrebno utvrditi normative u ovoj oblasti.