Četiri decenije traži majku

Tople julske večeri 1958. godine Bosiljka Bojanić je na izlazu iz zgrade u Ohridskoj ulici broj 7 na Vračaru naišla na čudan smotuljak. Bila je to jednomesečna beba, ostavljena u korpi, s papirićem na kojem je pisalo „Dragan”. To dete ove godine puni šezdeset godina, živi u Bečeju, ima svoju porodicu, dvoje dece i dvoje unučića. Do detalja zna šta se dešavalo nakon tog 4. jula 1958. godine, ali svake večeri progoni ga razmišljanje o onome što je tome prethodilo.

– I danas uhvatim sebe kako stojim na ulazu u svoj stan kao da očekujem da neko dođe u posetu. Neko ko bi mogao da mi otkrije nešto više o mojim biološkim roditeljima. Uskoro punim 60 godina, imam svoju porodicu, suprugu, decu, unučiće i ne mogu da kažem da patim za majkom. Ipak, patim za otkrivanjem sopstvenog identiteta. To je jače od mene – započinje svoju priču Dragan Savić, kojem je ovo prezime dodelila opština Vračar, na molbu Centra za socijalni rad.

Ubrzo nakon što je smešten u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici, Dragan je dobio hranitelje. Odgajili su ga Kata i Marko Romčev iz Čuruga, a kada je napunio 22 godine počeo je da traga za svojom biološkom porodicom.

Početkom osamdesetih godina nekoliko meseci intenzivno je pokušavao da pronađe majku. Nažalost, njegova potraga je bila bezuspešna.

– Odjednom mi je Centar za socijalni rad na Vračaru na veoma grub način otkazao saradnju, a moja dokumentacija je nestala. To sam otkrio 2000. godine, kada sam ponovo došao da se raspitam o svom predmetu. Službenik je uzeo registar u kojem se zavode predmeti, ali je iz njega bio istrgnut list na kojem su bili i moji podaci. Nije mi pomoglo ni to što sam znao tačan broj predmeta. Sve što sam dobio u sudu i u Domu u Zvečanskoj predao sam na ovom mestu i sve je nestalo – nastavlja svoju priču naš sagovornik.

Dragan je bio u kontaktu i sa stanarima iz Ohridske ulice, ali niko nije video osobu koja ga je ostavila u njihovoj zgradi.

U sudskim papirima, kako kaže naš sagovornik, pominje se izvesna Bosiljka Pejanović, koja je pozivana na odgovornost jer je ostavila dete, ali je sud oslobodio krivice jer dete nije bilo životno ugroženo. Međutim, nije navedeno da je ova žena ujedno i njegova majka.

– Kada sam pokušavao da pronađem roditelje Bosiljka Pejanović je nekoliko puta pozivana na razgovore u Centar za socijalni rad, ali mi nikada nije rečeno o čemu su razgovarali. Ta žena sa mnom nije želela da komunicira, a na kraju je zamolila službenike da je više ne uznemiravamo. Mislim da ona nije moja biološka majka. Da jeste, valjda bi mi se obratila, makar da mi kaže da je ostavim na miru. Sumnjam da je umešana u moj slučaj na neki način, ali ne znam na koji – nastavlja priču naš sagovornik, koji je u invalidskoj penziji, ali radi kao crkvenjak i pojac u hramu posvećenom Svetom Georgiju u Bečeju.

Pre nekoliko godina ponovo je tražio da mu se dozvoli uvid u dokumente Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici, ali se ime majke nigde ne pominje.

Dragan je u oktobru prošle godine objavio knjigu o svom životu, čiji je naslov „Tuđ”. Ceo tiraž je brzo rasprodat, pa je na Badnji dan iz štampe izašlo drugo izdanje ovog romana.

– Kao što sam napisao na početku romana, nije mi bio cilj da čitaoce informišem o još jednoj tužnoj priči o detinjstvu i odrastanju. Cilj mi je bio da pošaljem poruku svim majkama koje su ostavile svoju decu, ma koji razlog za to bio, kao i svim osobama koje su, direktno ili indirektno, kreirale živote „tuđe” dece – reči su Dragana Savića, čoveka koji oseti fizički bol u grudima svaki put kada ga radoznali unuci pitaju: „Deda, ko su bili tvoji mama i tata?”.

Roditelje godišnje potraži 80 dece iz Zvečanske

Svake godine oko 80 bivših štićenika obraća se Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici tražeći uvid u dokumentaciju o svom poreklu.

– Uvid u arhivu odobravamo samo punoletnim mladićima i devojkama. Imamo posebnu službu koja se bavi ovim poslom. Takođe, imamo i savetovalište u kojem naši štićenici mogu da dobiju savet i podršku. Stručnjaci sa kojima razgovaraju ujedno i procenjuju da li su oni spremni da saznaju istinu o biološkoj porodici – objašnjava za naš list Zoran Milačić, direktor centra u Zvečanskoj ulici.

Naš sagovornik ističe da se danas retko dešava da neko ostavi dete na ulici i da 98 odsto dece iz Zvečanske održava kontakt sa roditeljima. Oko 39 odsto kontakata između dece i njihovih srodnika, tokom 2016. godine, ostvareno je upravo u hraniteljskoj porodici, podaci su Centra za porodični smeštaj i usvojenje Beograd.

Broj dece u hraniteljskim porodicama sve manji

Tokom 2016. godine u hraniteljske porodice je smešteno 800 dece širom Srbije, podaci su Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Najveći broj mališana, ukupno 147, smešteno je u porodice na teritoriji glavnog grada, kažu u Centru za porodični smeštaj i usvojenje Beograd. Godinu dana ranije 851 dete je dobilo hranitelje, a 2014. godine u porodice je smešteno 1.062 deteta.

U ovoj ustanovi kažu da je u toku izrada izveštaja za 2017. godinu, a da su tokom 2016. godine u porodičnom smeštaju bila ukupno 3.474 štićenika.