Rakija se ne pije hladna

Kad god se u do­ma­ćim fil­mo­vi­ma po­ja­vlju­je sce­na po­ro­dič­nog na­si­lja, mu­ška­rac na­sil­nik, po pra­vi­lu, kon­zu­mi­ra – ra­ki­ju. Tim kli­še­om, po­go­to­vo pri­sut­nim u ki­ne­ma­to­graf­skim ostva­re­nji­ma iz do­ba biv­še Ju­go­sla­vi­je, Ili­ja Ma­lo­vić ilu­stru­je ste­re­o­ti­pe o ovom pi­ću – ne­su­đe­nom na­ci­o­nal­nom ga­stro­nom­skom bren­du. „Go­to­vo da ne­ma fil­ma, se­ri­je, knji­ge ili pe­sme u či­jem je fo­ku­su pro­pa­da­nje, tu­ga, na­si­lje, očaj, a da se ta­kvo sta­nje ni­je na ne­ki na­čin po­ve­zi­va­lo sa ra­ki­jom”, ob­ja­šnja­va ovaj so­ci­o­log ko­ji s ko­le­gom po stru­ci Zo­ra­nom Ra­do­ma­nom ne­ko­li­ko go­di­na vo­di blog „Ra­ki­ja, uglav­nom”, na­me­njen po­di­za­nju kul­tu­re ovog pi­ća u Sr­bi­ji i ras­krin­ka­va­nju za­blu­da o nje­mu.

A te za­blu­de, osim u umet­nič­kim de­li­ma, pri­sut­ne su i u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu – od slu­že­nja i kon­zu­mi­ra­nja do pro­iz­vod­nje.