Sav taj džez dadaizma

O Dra­ga­nu Alek­si­ću (1901–1958) da­da­i­sti, pe­sni­ku, ese­ji­sti, ro­ma­no­pi­scu, li­kov­nom kri­ti­ča­ru du­go se ni­je mno­go zna­lo. Kom­plet­nu nje­go­vu za­o­stav­šti­nu ni­je vi­deo ni­ko, sa­mo jed­no sa­ču­va­no pi­smo nas upo­zna­je sa tim ka­kav je bio nje­gov ru­ko­pis, dok sve­ga ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja mo­že da po­sve­do­či o to­me ka­ko je iz­gle­dao čo­vek ko­ji je bio, iz­me­đu osta­log, no­vi­nar i za­lju­blje­nik u džez. Sam o se­bi re­kao je sle­de­će: „Star da bi bio mlad, ne­spo­so­ban da igra na tra­pe­zu. Čul­nost. Voj­nik nov­ca da bi bi­la is­ka­li­gra­fi­sa­na reč ’ro­man­tič­ni pe­snik’. Žur­na­li­sta, bok­ser, uta­ma­nji­vač vi­na i emen­ta­le­ra. Opis te­la pri­vat­no. Vi­zi­o­log ne, raz­boj­nik po po­tre­bi, du­ho­vit ni­ka­da...”.

Ove re­če­ni­ce, sa­svim u du­hu avan­gard­nog po­kre­ta či­ji je bio je­dan od za­čet­ni­ka, za­pi­sao je Alek­sić u tek­stu „Auto­bi­o­gra­fi­ja” iz 1926, a pre­no­si ih dr Ja­sna Jo­va­nov u svo­joj upra­vo ob­ja­vlje­noj knji­zi „Dra­gan Alek­sić – li­kov­ne kri­ti­ke” (Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Sr­bi­je, Spo­men-zbir­ka Pa­vla Be­ljan­skog).