Sorentino i njegov univerzum

Kablovski HBO ponovo prikazuje seriju „Mladi papa” u režiji Paola Sorentina. Teško je definisati ovu seriju od deset nastavaka, u kojoj su se ukrstili interesi tri velike TV stanice (HBO, Skaj i Kanal plus). Najtačnija je ona najopštija: „Mladi papa” je široka filozofska rasprava zasnovana na kontradiktornostima koje nosi svaki čovek u sebi, sa porukama i umetničkim efektima koje je nemoguće odmah savladati, ali koja provocira i ne ostavlja, nikog ravnodušnim, kako god bila tumačena, pozitivno ili negativno. Tako je bila dočekana i na svetskoj premijeri, na Filmskom festivalu u Veneciji, 2016.

Ubrzo je stigla i na televiziju, što je bila i osnovna autorova namera, praćena komentarima čuđenja i divljenja, što, kako se tvrdi, nije uspelo da pomuti „mirnoću sorentinovskog univerzuma”.  Ova repriza je lepa slučajnost za našu filmsku i TV publiku jer je ovih dana na Kustendorfu u Mokroj Gori Paolo Sorentino bio gost a u centru pažnje, između ostalog, bila je upravo serija „Mladi papa”. Oskarom nagrađen za film „Velika lepota”, Paolo Sorentino u „Mladom papi” vodi kontroverznu storiju o početku pontifikata pape Pija Trinaestog. Rođen kao Leni Belardo, 47-godišnji američki kardinal u tajnom glasanju biva neočekivano izbačen u   vrh vatikanske hijerarhije. Njegovo nekonvencionalno ponašanje i iznenađujući potezi izazivaju različite reakcije. Ali, on je papa i tu prestaje svaka diskusija, sve mu je dopušteno, osim onog što nije...

 Ima li Boga?

 Objašnjavajući novinaru francuske „Telerame” kako je došao na ideju da snimi ovu seriju, Sorentino je  šeretski odgovorio da je odavno želeo da zaroni u podrume Vatikana. Godinama ga je opsedala slika pape u belom kako skija slalom provlačeći se između crnih krstova, da bi se, kasnije, ta vizija razvila kao pitanje: šta bi se dogodilo ako bi papa sumnjao u postojanje Boga?

 Budući da se ranije isključivo bavio filmom, Italijan Paolo Sorentino je, čini se, sa velikim zadovoljstvom uplovio u dramaturgiju TV izražavanja.   Reditelj otkriva da mu dužina daje nenadanu slobodu za najrazličitije sinteze, što na filmu nije uvek moguće, jer sve mora biti sažetije. Upravo zahvaljujući „pravu na razvučenost” ostvario je intenzivne i iznenađujuće domete, kako kaže „vrhove istorije”. Ne krije da bi se u bliskoj budućnosti radije bavio TV produkcijom, mada je u mladosti bio iskreni zaljubljenik sedme umetnosti.

 Zašto Džad Lo?

 Paolo Sorentino je odavno stekao pravo na najbolji kasting. U naslovnoj ulozi je Džad Lo, a oskarovka Dajana Kiton igra ostarelu sveštenicu koja živi u vatikanskoj palati.

Džada Loua je izabrao  zbog glumačkih i ljudskih kapaciteta odraženih u kontrastima. Markantan je i otmen, a ima nešto bezobrazno i opako u njemu. Detinje je radoznao, a istovremeno poseduje uznemirenost odrasle osobe. Ovaj dualitet daje začuđujuće rezultate koje je Sorentino maksimalno iskoristio. Džad Lo ima mnogo jednostavniji pristup: „Igrao sam Lenija Belarda, a Leni Belardo me je vodio ka papi...”

Kritičari koji su još u Veneciji videli „Mladog papu” uočili su da postoji nezaobilazna paralela između Sorentinovog filma „Div” (o političaru Đuliju Andreotiju) i ove serije u tretiranju pojma moći. Reditelj ne negira da ga je oduvek kopkalo šta se krije iza važnih i uticajnih ličnosti, koji su to psihološki motivi koji ih pokreću, u kojoj meri je kompleksan duhovni život koji se krije iza fasade moćnog čoveka.

Njegovi likovi prelamaju se u sudarima lepog i ružnog, farsičnog i melanholičnog, jer  ništa nije ni crno ni belo. Svi smo sazdani od suprotnosti. Misli da je čovekova najveća slabost vulgarnost pa je, otuda, primetnije opsednut ismejavanjem lošeg ukusa. Prisutan je i ironični stav prema modernoj umetnosti. Istovremeno, nerviraju ga oni koji se bave etiketiranjem i pokušavaju da utvrde ko ima pravo na titulu umetnika. Za sebe kaže da je u dubini duše dete koje se neprestano igra. I tako shvata svoj zanat.

Umorni i razočarani

 Na pitanje zašto je počeo da se bavi filmom rekao je da je tako pokušao da prevaziđe neke teške periode u svom životu. Imao je iluziju da će baveći se izmišljenim likovima izlečiti lične tegobe.

 Njegov uzor je Federiko Felini čiji uticaj ne žele da priznaju mnogi reditelji. Felini je etablirao verovanje da se iluzijom može stići do istine i da film kao umetnost može tome dati najveći doprinos.

U tim koordinatama se kretao i njegov stvaralački opus, a to su i neke od dilema i pitanja kojima se bavi kroz ličnost izmišljenog pape Pija Trinaestog, uz napomenu da je za individualizaciju likova uvek neophodan neki detalj koji ga izdvaja. Tako njegov papa pije koka kolu... Njegova jetkost i gorčina se smenjuju sa razdraganošću i ludošću. Papa pliva i uzvodno i nizvodno…

 Paolo Sorentino je napisao knjigu „Svi su u pravu” i  zbirku pripovedaka „Toni Pagoda i njegovi prijatelji”. Kaže da mu je francuski lekar i pisac Luj-Ferdinand Selin (1894–1961) otvorio oči jer je bio veliki poznavalac ljudske prirode. Selin je romantičnije i elegantnije pisao o ženama od drugih koji su pretendovali da dosegnu ponore ženskog karaktera. Generalno, govoriti o ljudima ne znači biti blag i romantičan, to nije poziv na zabavu.