Katanac stavili privatizacija, restitucija i nemarnost

Uoni­ma bli­zu su­do­va sa­sta­ja­li su se advo­ka­ti ka­ko bi „lo­vi­li” stran­ke. One ne­da­le­ko od re­dak­ci­ja dnev­nih li­sto­va sva­ko­dnev­no su po­ho­di­li no­vi­na­ri, ka­ko bi uz ko­ju ča­ši­cu do­bi­li ide­je za no­ve te­me ili da bi uz do­bru ka­plji­cu omek­ša­li sa­go­vor­ni­ka. Na pre­sto­nič­ke za­vod­ni­ce u Ma­ke­don­skoj, Kra­lja Pe­tra, Knez Mi­ha­i­lo­voj, De­čan­skoj... imu­ni ni­su bi­li ni pi­sci, glum­ci, pe­va­či, sli­ka­ri... Be­o­grad­ske ka­fa­ne sa ka­ri­ra­nim stol­nja­ci­ma, kel­ne­ri­ma u be­lim ko­šu­lja­ma i pan­ta­lo­na­ma is­pe­gla­nim na cr­tu i ko­no­ba­ri­ca­ma u krat­kim sa­ko­i­ma sa ured­nim fri­zu­ra­ma de­ce­ni­ja­ma su bi­le i jed­na od glav­nih sta­ni­ca na ko­joj su pri­do­šli­ce mo­gle da do­bi­ju „kra­tak kurs” o srp­skoj pre­sto­ni­ci i nje­nom du­hu. 

Ali, ume­sto da se pre­tvo­re u tu­ri­stič­ke atrak­ci­je i jed­nu od ne­za­o­bi­la­znih ta­ča­ka za po­se­ti­o­ce Be­o­gra­da, one su kra­jem pro­šlog ve­ka, a na­ro­či­to po­čet­kom ovog mi­le­ni­ju­ma po­če­le ubr­za­no da ne­sta­ju. Sud­bi­nu ču­ve­nih ka­fa­na „Ari­lje”, „Ka­blar”, „Do­mo­vi­na”, „Bo­sna”, „Gr­geč”, „Sr­p­ska ka­fa­na”, „Tran­da­fi­lo­vi­ća”… do­ži­ve­le su pr­vog fe­bru­ar­skog da­na i „Na­še mo­re”, go­sti­o­ni­ca ne­da­le­ko od Sav­skog tr­ga.