Holivud je umirio moj ego

Debitovala je sa 13 godina u filmu „Policajac s Petlovog brda”, da bi tokom 1993. i 1994. igrala i u istoimenoj seriji. Bila je Zona Zamfirova u najgledanijem srpskom filmu (1,2 miliona gledalaca) a sada, dok gradi karijeru u Holivudu, gledamo je u seriji „Ubice mog oca”. Katarina Radivojević (38) tumači lik tužiteljke Marije Radenković.

– Još u prvoj sezoni serije saznali smo da je ona najpre bila eskort dama, pa je završila fakultet i napredovala u karijeri, više zaslugom svojih ženskih atributa. Njena odluka da rodi dete van bračne zajednice, i po svaku cenu, meni je strana i nisam pristalica toga – ističe Katarina koja brani odluke likova koje igra, iako ta uverenja ne deli.

Naša sagovornica, koja je pohađala dramski studio Mike Aleksića, a zatim diplomirala glumu na FDU u Beogradu, kod Predraga Bajčetića, u klasi sa Slobodom Mićalović i Marijom Vicković, priča da kod glumaca nekad može da se vidi njihov otpor prema odlukama junaka:

– Glumac mora da poništi sebe i svoja uverenja da bi što bolje izgradio lik, da poveruje u karakter i razume ga. Danas više nije teško postati glumac, ali je teško biti pravi glumac koji živi od tog posla. Teško je emotivno prolaziti kroz likove a da to ne ostavi posledice na telo, čak i dušu. Zato glumci i piju – smatra Katarina i slaže se da glumci često uđu u fah – stalno igraju jednu istu ulogu.

Ona voli da igra u projektima epohe jer u njima ima više prostora za maštu, za beg od stvarnosti. „Ubice mog oca” su je privukle zbog savremenog teksta, koji nisu mnogo menjali na snimanju jer je životan:

– Serija je kritika sadašnjeg društva. Na dobar način je odslikala događaje i karaktere koji postoje u sektoru državne bezbednosti i policije.

Publika gleda serije zbog glumaca

Katarina Radivojević je bila jedna od glavnih glumaca u „Urgentnom centru” ali je u drugoj sezoni, koja se snima, nećemo gledati:

– Bila sam pozvana na pregovore oko nove sezone „Urgentnog centra”. Želela sam da igram jer sam znala da ću ove zime biti u Beogradu i htela sam, pre svega zbog publike, da budem prisutna i na ekranu. Dala sam im razumnu cenu koju nisu mogli da plate. Nije mi jasno zašto producenti misle da mogu da snimaju serije, nadajući se da će one biti uspešne, a da ne plate glumce. Razumem da su glumci u teškoj poziciji i da pristaju da igraju za manje honorare. I moji honorari su manji nego pre deset godina jer je drugačija situacija. Ne mogu da idem ispod nekog nivoa. Moje iskustvo je da se energija projekta vidi kroz finalni proizvod. Ako su glumci nezadovoljni, potcenjeni, projekat će biti neuspešan. To neki producenti ne znaju. Imala sam i vrlo gust raspored, morala bih neke stvari da žrtvujem, i meni se to nije isplatilo. Nisam ja jedina. U drugoj sezoni neće igrati ni Danica Maksimović ni Bojan Perić.

Slaže se da publika gleda serije zbog glumaca i vezuje se za njih i karaktere, iako producenti misle da su važniji od glumaca.

Sa osmehom se seća ranijih serija u kojima je igrala, sapunicama „Najbolje godine” i „Ljubav i mržnja”.

– Nisam racionalna osoba, ali sam neke odluke racionalno donela. Tada mi je bio potreban novac, da se obezbedim za budućnost, da sada ne moram toliko da radim. Time sam finansirala svoju inostranu karijeru. Gore bi mi bilo da sam sad, u svojim kasnim tridesetim, morala da snimam sapunice…

Tokom ove godine trebalo bi da igra u holivudskom filmu „Black Money Games”, zajedno sa Tomom Henksom.

– Film slika pranje novca i praćenje tokova novca u ovim našim krajevima. Prvo sam postala deo produkcionog tima a onda sam ušla i u glumačku ekipu. Posle nekoliko godina mog mukotrpnog pokušavanja u Holivudu, dešavaju se konkretne stvari – srećno nam priča Katarina.

Dodaje da glumci tek kad odu u Holivud i pokušaju da dobiju angažman vide koliko treba da rade i koliko su nebitni.

– Holivud je umirio moj ego. Uspeh koji mi se desio ovde u mladim godinama neprirodno je uvećao moj ego koji se raspao kao mehur od sapunice kada sam došla u Ameriku i kada sam shvatila koliko moram da radim na svom ponašanju, pristupu i stavu, da uvek budem nasmejana. Nisam osoba koja se smeje kada mi se ne smeje, ali sam i to naučila. Ili makar da ćutim i ne govorim uvek sve što mislim. Napredovala sam kao osoba.

Na kastinzima glumci imaju tri minuta da ubede kasting direktore da su pravi izbor za neku ulogu.

– Oni često ni ne podignu glavu da vide glumca. Pribegavala sam raznim štosevima. Moja priroda mi je govorila da moram da im kažem: vi nećete ni da me pogledate a ja sam vozila četiri sata iz Indijan Velsa da bih stigla na kasting u Los Anđeles, na „Foksu”, i to u nedelju. Podigao je glavu i pozvao me u najuži krug za seriju „Backstrom”. Tamo se uči kako izgubiti i kako preživeti poraz.

Nijedna moja suza na ekranu nije lažna

Dodaje da ne može više da glumi zbog slave, jer joj nije do slave. Voli svoju intimu i nema naloge na „Fejsbuku” i „Instagramu”.

– Svaki posao, bilo visokobudžetni film „Čarlston za Ognjenku” od tri miliona dolara, ili sapunica u kojoj sam igrala Hrvaticu, radila sam sa svom svojom energijom i odgovornošću, kao glumac i čovek. Nijedna moja suza na ekranu nije lažna. Svaka moja emocija i izgovorena reč na filmu ili TV su duboko promišljene.

Takva joj je bila i odluka da ne igra u nastavku „Zone Zamfirove”.

– Kontaktirali su, čini mi se, sa svim glumcima za nastavak „Zone” još pre nekoliko godina. S obzirom na to da dogovor o učešću nije napravljen sa ostalim glumcima, nisam osetila potrebu da budem jedina u nastavku. Smatrala sam da treba ispoštovati Zdravka Šotru da on to režira ili da bude supervizor projekta. To je moje osnovno poštovanje i dužnost prema njemu jer je najodgovorniji za uspeh „Zone Zamfirove”. Roditelji su me vaspitali da osećam zahvalnost prema ljudima koji su mi u karijeri pomogli ili bili značajni u nekom trenutku za moj uspeh. Smatrala sam da ako se nastavak ne radi u istom timu, to neće uspeti.

Želela je da ponovo radi sa Urošem Stojanovićem, rediteljem „Čarlstona”. Bili su povremeno u kontaktu, jer su oboje jurili američki san. Govorio joj je da treba da snima novi film. Bolno joj je da priča o Urošu jer niko nije očekivao da će da premine.

Ne sviđa joj je što se novim, mladim snagama, svežim idejama i energijama danas ne daje više prilika da rade, pogotovu na TV:

– Mnoge stvari u Srbiji se rešavaju po kujnama. Ne dozvoljava se mladim rediteljima da se iskažu. Sada se kritikuje prva epizoda „Nemanjića”. Zašto se ne dozvoljava da serije rade neki drugi autori? Zašto se ne rade kastinzi za glumce? Zašto šansu na RTS-u nisu dobili mladi reditelji poput Stevana Filipovića ili Maje Miloš? – pita glumica koja pozitivno ocenjuje trend domaćih krimi-serija „Ubice mog oca” i „Senke nad Balkanom” jer su pomerile standarde u produkcionom smislu.

Glumica mora da postavi granicu dokle može da joj se priđe

Pošto radi u Holivudu, Katarina se osvrće na slučaj producenta Harvija Vajnstina kog su glumice optužile za seksualno uznemiravanje:

– Uvek ću braniti žene. Objektifikacija žena je nešto što mi se dešavalo još od najranijih godina. Susretala sam se sa sličnim situacijama, ali poslovne odnose nikad nisam mešala sa emotivnim. Čim sam došla i Holivud rekli su mi za Vajnstina i da je to jedna od ulaznica u tu industriju. Žao mi je tih žena što su toliko godina ćutale. Žao mi je i što mi žene već vekovima radimo jedne protiv drugih. Da li je međusobna netrpeljivost među njima razlog zašto nisu imale hrabrosti da istinu kažu ranije? Razlog zašto se nisu udružile. One su bile njegove muze, dobijale su Oskare, on je bio njihov producent, mecena. To je bila ta vrsta odnosa. Nije nenormalno da se producent udvara glumici. To postoji otkada postoji film. Glumica mora da postavi granicu i da nastavi profesionalno da radi svoj posao. Sve ovo dovešće do toga da muškarci neće smeti da se udvaraju ženama. A mi ako nastavimo da mrzimo jedne druge, bez razloga, nećemo nigde doći ni sa ovom revolucijom „Vajnstin”. Ima i rediteljki i producentkinja koje se udvaraju, tako da nije to priča o ženama i muškarcima već o moći – ukazuje Katarina koja će kroz svoj rad i naredni projekat, koji uveliko priprema, govoriti više o zloupotrebi žena danas.