Ponuda koja se (ne) odbija

Posle uspeha akcija „Bezimeni”, „Non-stop” i „Jurnjava cele noći”, glumac Lijam Nison i reditelj Haume Kolet-Sera sarađivali su četvrti put na filmu „Putnik” (u bioskopima od 1. februara), trileru o pokušaju čoveka da spreči katastrofu u vozu punom putnika. Nison igra šezdesetogodišnjaka Majkla Makolija, bez posla, bez ušteđevine i sa stanom pod hipotekom. U tom haosu suočava se sa izazovom: da li da pristane da za mnogo novca uradi nešto što na prvi pogled deluje bezazleno, ali uz nepoznate posledice.

Stvarnost te priče sa kojom može da se poistoveti svako dopalo se i Nisonu: „Napetost u ’Putniku’ se uvećava i film postaje ubrzani psihološki triler, u rangu Hičkokovih dela ’Nepoznati iz Nord-ekspresa’ i ’Sever-severozapad’”.

Upravo Hičkok i ljubav prema filmu razlozi su zbog kojih se Irac Lijam Nison (65) okrenuo glumi. Odgajan u katoličkoj porodici, ime je dobio po svešteniku u rodnom gradu Balimina. Rastao je uz tri sestre, kao mali trenirao boks a uzor mu je bio Muhamed Ali. Na scenu je izašao u 11. godini, na školskoj predstavi. Studirao je fiziku i računarstvo u Belfastu, a pošto je više igrao fudbal (iako je visok 193 centimetra) nego učio napustio je fakultet. Vratio se u zavičaj, vozio kamione, ali nije odustajao od glume.

Na filmu je debitovao 1978, ali tek posle proboja u pozorištu u Dablinu izabrao ga je Džon Burman za film „Eskalibur”. Ekranizacija priče o maču kralja Artura, odvela ga je u London, gde je igrao u pozorištu, filmovima manjeg budžeta i stan delio sa koleginicom Helen Miren. Usledili su pozivi iz Holivuda: stao je uz Mela Gibsona u „Pobuni na brodu Baunti” (1984) i Roberta Denira u „Misiji”. Kritika ga je hvalila, producenti i reditelji sve češće zvali, među kojima i Stiven Spilberg koji mu je ponudio lik Oskara Šindlera u drami „Šindlerova lista”. Nison je osvojio nominaciju za Oskara, a film sedam statueta među kojima i za najbolji film.

Oskara nije osvojio ali jeste srce koleginice Nataše Ričardson. Holivud je sa zavišću gledao na njihovu ljubav: bili su u braku 15 godina, dobili dva sina, a rastavila ih je tragedija. Nataša je poginula 2009. od povreda zadobijenih na skijanju u Kanadi.

Devedesete su bile sigurna luka za Nisona. Nizali su se filmovi „Nel”, „Rob Roj”, „Majkl Kolins”, Lukasovi „Ratovi zvezda: fantomska pretnja”… U novom milenijumu je pokazao širok spektar svog talenta, bilo da igra udovca u romantičnoj komediji „U stvari ljubav”, seksologa u drami „Kinsi”, negativca u „Betmen” trilogiji, viteza u „Nebeskom kraljevstvu” ili pak Zevsa u „Borbi titana”.

Sada uglavnom igra u akcijama (trilogija „96 sata” koja se poslednjih sedmica prikazuje na domaćim televizijama) ili trilerima, za honorare od 15 do 20 miliona dolara po filmu.

Zna da otputuje u rodnu Irsku i odmara se pecajući (ribolov mušičarenjem), ne zaboravlja da u Londonu obiđe taštu Vanesu Redgrejv sa kojom je u dobrim odnosima, i sa prijateljem Rejfom Fajnsom ide na koncerte grupe „Ju-tu” (U2). Ne žali što su ga odbili za ulogu Džejmsa Bonda u „Zlatnom oku” (agent 007 tada je postao Pirs Brosnan), samo iz razloga što je visok, ali žali što nije tumačio kralja Filipa Makedonskog u filmu „Aleksandar Veliki”.