Policijski umetnik u belom odelu

Dok je on regulisao kretanje vozila, saobraćaj je bio pesma, a njegov posao graničio se s plesom. Obučen u belo odelo, gracioznim pokretima „raščišćavao” je saobraćajne gužve u vreme kada je Beograd dobijao epitet metropole. Stariji sugrađani se i danas sa setom sećaju čuvenog saobraćajca Jovana Bulja, a mladi se s njim „upoznaju” iz priča. Ovog februara obeležava se osam godina od njegove smrti.

– Naš najčuveniji saobraćajac sedamdesetih godina bio je atrakcija prestonice, posvećen poslu koji je obavljao na uzbudljiv i originalan način. U elegantnoj beloj uniformi i pokretima u to vreme saobraćaj je regulisao kod Doma omladine, na Terazijama i na raskrsnici kod „Londona”, gde se okupljao veliki broj građana i turista. Oni su sa oduševljenjem posmatrali koreografije nadaleko poznatog Jovana Bulja. Svoje umeće prikazivao je i na takmičenjima, pa je na svetskom prvenstvu u gracioznom regulisanju saobraćaja zauzeo treće mesto – kažu u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Svoj performans Bulj je pokazao i na londonskom Pikadiliju, njegova „saobraćajna koreografij” obišla je Rim, Milano, Bern, Cirih, Pariz, Rusiju, a leti je gostovao u gradovima duž Jadrana.

– Za njega su u Londonu rekli da je „najbolji dasa posle Elvisa Prislija” a on je govorio da je saobraćajac postao jer mu se dopadalo da bude „lepa pojava sa šapkom i belim rukavicama”. Jovan Bulj ostaće poznat kao čovek koji je od policijskog posla napravio umetnost i koji je pokazao kako se radi s ljubavlju – ističu u MUP-u.

Tek što je odslužio vojsku kao gardist u Beogradu, vratio se u glavni grad, gde je primljen u Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova i bio angažovan u obezbeđenju. Sedam godina je čuvao najvažnije zgrade i ljude: SUP, SIV i CK, Koču Popovića, Veljka Vlahovića, Aleksandra Rankovića i Tita, koji će ga kasnije zvati kao gosta na prijeme. Posle Lekinog pada, kada su mu mnoge kolege penzionisane, Bulj je pitao da ga premeste u saobraćajce. Rekli su mu da je previše nizak, ali su na njegovo navaljivanje popustili.

U to doba je već imao iskustva kao glumac u novobeogradskom amaterskom pozorištu, s kojim je putovao po zemlji, ali nikada nije pohađao baletski tečaj. Graciozni pokreti su mu bili urođeni a pozorište je prvo mesto gde je mogao da se iskaže.Čim se našao na ulici, na Terazijama, postao je predstava za sebe. Delovao je kao da je razradio koreografiju, mada mu je, tvrdio je, svaki gest navirao spontano. Strana televizija je snimak njegovog nastupa sinhronizovala s Mocartovom muzikom. Jedinstven na ovim prostorima ostao je do 1980. godine kada je prevremeno poslat u penziju.

Kad je napustio državnu službu, pomagao je supruzi u trafici da bi potom čuvao parking na Savskom keju. I tamo je zadržao neobične kretnje i ljubazno se javljao svakom prolazniku. Možda i u znak sećanja na Bulja, prošle godine saobraćajci na Slaviji obnovili su tradiciju – u toku leta saobraćaj su regulisali obučeni u svečane bele uniforme.