Opasna sestra Hun

Od našeg specijalnog izveštača
​Masikrjong – Putevi su izgleda veliki problem u Severnoj Koreji. Kada se putuje onim kojim sam ja išao od Pjongjanga ka Vonsanu, tih 200 kilometara na istok, bubrezi otpadaju. Put je betonski, ko zna kada je rađen, automobil naprosto odskače i udarate glavom o plafon vozila. Dok vozač pevuši revolucionarne pesme i ne sekira se zbog puta, koji ima četiri trake, prizori se nižu. Od skromno obučenih seljaka koji idu uz ivice puta – očito je manjak autobusa ili je pešačenje jedini način prebacivanja, do grupice ljudi koji čuče uz potporni stub puta i greju se potpaljenim šibljem. Niko ni da pogleda vozilo koje prolazi, neka stoička i tužna patnja ogleda se na licima. Samo tupi pogled ka tlu.

Teško je strancu da pronikne u dušu Korejaca, onih na severu, verovatno i onih na jugu, isti je to narod. Ovi na severu godinama su pod žestokim sankcijama i možda su čula već otupela. Kao što mi reče prof. dr Ri Jong Huk, predsednik korejskog Centralnog instituta za nacionalno ujedinjenje i predsednik parlamentarne grupe prijateljstva Severna Koreja – EU, nijedan američki špijunski satelit u svemiru ne može da zaviri u duše Korejaca. Posebno ne ovih na severu.

Dok kroz zaleđeni prozor automobila posmatram visoke planine koje promiču, razmišljam o jutrošnjoj poseti Muzeju revolucije. Treba zaista posetiti muzeje u Pjongjangu, videti kako su organizovani, kakve su postavke i kako u njih u organizovanim grupama dolaze vojska, radnici i omladina. I shvatiti kako se na primerima 15 godina ratovanja sa Japanom i tri godine rata sa SAD odgaja današnji borbeni i patriotski duh Severnokorejaca.