Kubistički mozaik istine

PREMIJERA
Posle svetske premijere na prošlogodišnjem filmskom festivalu u Torontu i beogradske na 36. Festu, drama „Senke” – novo delo nagrađivanog makedonskog reditelja Milča Mančevskog, bez velike pompe i kampanje prikazuje se i u srpskim bioskopima.

Za igrani debi „Pre kiše” sa Radetom Šerbedžijom u glavnoj ulozi Mančevski je nagrađen venecijanskim „Zlatnim lavom”, a ovo delo osvojilo je pregršt nagrada među kojima i nominaciju za nagradu „Oskar” za najbolji strani film. Početkom ove decenije Mančevski je realizovao film „Prašina” u kom je glavnu ulogu tumačio američkiglumac Džozef Fajns. Kao i u prethodnim filmovima, i u „Senkama” Mančevski se vraća Balkanu i svojimkorenima.

– „Senke” jesu stilski nastavak filmova „Pre kiše” i „Prašina”. Opet imam usamljenika koji je okruženhalapljivim ljudima. Motofilma je stih Džonija Štulića iz dana „Azre”: „A oko nas sve neki gladniljudi”. Dakle, ljubavna pričai tragičan kraj.Film je vizuelno nabijen iujedinjava u sebiklasično i savremeno, kao u platnima Roberta Raušenberga ili JozefaBojsa. Pišem i snimam ono štomi izlazi iz duše. Mislim da je kalkulacija pogubna za umetnost, zato Holivud proizvodi sintetiku bez ukusa – ocenio je Mančevski u razgovoru za „Politiku” tokom 36. Festa.

Radnja filma „Senke” dešava se u Skoplju u današnje vreme, a žanrovski je kombinacija horora, savremene drame i ljubavne priče, sa elementima narodne i verske tradicije i istorijskih događaja. Glavni lik, mladi lekar, posle doživljene saobraćajne nesreće počinje da sreće osobe odnosno duhove, koje samo on vidi, a ispostavlja se da su to prognani egejski Makedonci.

– Nisam stručnjak za istoriju, ali je činjenica je da su bila dva talasa etničkog čišćenja egejskih Makedonaca – posle Prvog svetskog rata i posle građanskog rata u Grčkoj. To je tragedija za koju treba da se zna, da se ne bi ponovila – smatra reditelj.

Povodom osnovne teme – upokojenja duša preminulih, a nesahranjenih ljudi – autor objašnjava da je film kao medij veoma pogodan za obrađivanje i razbijanje arhetipova. Mančevski dodaje da mu je bilo interesantno da te starinske obrasce, koje neki zovu „bapske priče”, predstavi u novoj konstelaciji.

Mančevski voli da gleda filmove koji ga plaše, ali ne glasnom muzikom i specijalnim efektima, nego na dublji način, naracijom, atmosferom i osećajem koji ostane u čoveku i posle projekcije.

– Fragmentiranu naraciju koristim zbog ljubavi premastrukturalizmu ikonceptualizmu u avangardnom filmu. Narativni film mi je, ipak, malo sumnjiv kaoumetnost: više je to cirkus i vodvilj, nego umetnost. Da priča ne bi bila dosadna, fragmentiram jekaokubisti sliku. To daje i bolju perspektivu, bolje je gledati u isto vreme sa više strana. „Senke” nisu tako fragmentiranfilm kao „Pre kiše” ili „Prašina”, jer priča to ne zahteva, alije opet u pitanju sastavljanje istine od raznih parčića. Uostalom, svaki film je u suštini triler. Uvek dobijamo deliće istine, pa ih sastavljamo u jedan velikimozaik.

Milčo Mančevski ne snima često i ne krije da pravi duge pauze između snimanja svojih filmova zato što je njegov stil rada filigranski.

– U radu na filmu su najvažnije pripreme, a na ovim našim prostorima se, nažalost, potcenjujetaj profesionalni segment. Nada nije kategorija kojoj je mesto u filmu. Svetreba da budeisplanirano, kako bi se napravio prostor da se dese spontane stvari. Lično, najviše volim pisanje, probe s glumcima i montažu. Želim da učestvujem u svakoj fazi stvaranja filma i ne želim da obavim posao na industrijski način. Ne volim prikupljanje sredstava za film, jer tada otvarate vrata svog životaljudima koji imaju moralne stavove amebe, kao i snimanje, kada, ako ste odgovorni, postajete rob cirkusu tehnologije, finansija i tuđih sujeta – objašnjava Mančevski koji živi na relaciji Skoplje – Njujork. Na Balkanu, kaže, crpi inspiraciju, a sa druge strane Atlantika, predaje na katedri za režiju na poslediplomskim studijamaUniverziteta u Njujorku, na akademiji na kojoj su diplomirali: Martin Skorseze, Oliver Stoun, braća Džoel i Itan Koen, Ang Li ili Spajk Li.

– Svoje studente učim da je režija mogućnost da iskreno ponudite deo sebe dok pričate priču. U suštini, svi mi smo pripovedači priča, neki savremeni guslari ili Homeri. Priča jevažna, zbog nje se zakačimo za film. Ali mislim da nam se film dopadne ili nezbog onoga što je između redova, zbog neke energije koju autor nudi, dakle, kao da ste proveli dva sata u društvu sa Fazbinderom, Soloncem ili Bergmanom.