Nevidljive sile protiv knjige o groblju

Uži­ce – Na užič­ko gro­blje Do­var­je za­du­šni­ce su i ovog vi­ken­da do­ve­le hi­lja­de ži­vih da obi­đu gro­bo­ve svo­jih mr­tvih. Pu­nih 130 go­di­na po­sto­ji to grad­sko gro­blje, ko­je je i sa­da, kad umr­le če­šće sa­hra­nju­ju na no­vom užič­kom gro­blju Sa­ri­ća Oso­je, za Uži­ča­ne po­seb­no. Ma­da odav­no pre­pu­nje­no, mo­žda i za­to što je bli­zu cen­tru gra­da, du­go­več­no Do­var­je (na­zva­no po br­du gde se na­la­zi) kod mno­gih ra­đa že­lju da baš ov­de za­ku­pe grob­ni­cu.

Ta neo­bič­na po­pu­lar­nost i du­go tra­ja­nje bi­li su ne­ki od mo­ti­va užič­kog isto­ri­ča­ra Mi­lo­ra­da Iskri­na, auto­ra za­pa­že­nih knji­ga o pe­ka­ra­ma, ka­fa­na­ma, če­sma­ma, ško­la­ma, ka­pi­ja­ma sta­rog Uži­ca, da se po­du­hva­ti i pi­sa­nja pr­ve knji­ge o gro­blju Do­var­je. Odav­no je on sa­či­nio oko 700 stra­na ru­ko­pi­sa, po­pi­sao sve grob­ni­ce i ime­na, fo­to­gra­fi­sao spo­me­ni­ke, ali već pet go­di­na če­ka da knji­ga ugle­da sve­tlost da­na. Dru­ge te­me su mu, ka­že, br­zo pre­tva­ra­ne u knji­ge, dok ovom ru­ko­pi­su kao da ne­ka ne­vi­dlji­va si­la ne da na knji­ške stra­ni­ce i me­đu ko­ri­ce.