Glogovac, pravo na suze

Posmrtni govori i veličanja nisu potrebni mrtvima. Oni su se otisnuli od zaglušujućeg zemaljskog žamora i krenuli tihim, intimnim putem večnosti. Posmrtni govori potrebni su živima koji u danima nakon tragičnog gubitka intenzivno izgovaraju ime pokojnika ne bi li oživeli njegovovo prisustvo, opredmetili sećanja, ovekovečili trenutke koje su s njim podelili. Time pretnja zaborava biva privremeno okovana izvan granica svetog vremena koje počinje smrću, a traje onoliko koliko i intenzivno žaljenje. Ipak, koliko god se grčevito držali za ono što je pokojnik predstavljao u našim životima, žaljenje postepeno i neminovno biva ublaženo svakodnevicom, a ova počiva na paroli da život teče dalje!

Prva reakcija javnosti na vest o smrti srpskog glumca Nebojše Glogovca bila je slična nekom instinktivnom, gotovo primordijalnom muku pred užasom ljudske sudbine.