Budim se sa teskobom u srcu

Čini mi se da je svako putovanje u neki kraj istovremeno i najbolje putovanje u našu unutrašnjost, jer svaki čovek tek na distanci najjasnije vidi svoje mesto, mesto svoga naroda i svoje kulture koju ponekad isuviše vrednujemo ili, kao u našem srpskom slučaju, premalo cenimo, kaže Nina Živančević povodom svoje nove knjige „Ono što se pamti” (izdavač „Kornet”), zbirke putopisnih eseja za koju je dobila podršku francuskog Nacionalnog centra za knjigu koji joj je dodelio stipendiju namenjenu stvaralaštvu „izuzetnog pisca”.– Ta stipendija pomaže piscu da živi i piše nekih godinu dana i dodeljuje se odista piscima izuzetnog statusa koji imaju puno knjiga iza sebe. Naravno da ja nisam spadala u tu kategoriju, ali dobila sam je i osim novčane pomoći, ona prija našoj duši. Kao da te neki stariji kolega potapše po ramenu i kaže: „Mali, na pravom si putu, samo nastavi” – kaže autorka 20 knjiga poezije, 3 romana i 3 zbirke priča, koja od 1981. godine živi van Srbije, najpre u Vašingtonu, zatim u Njujorku do 1994, a posle toga, već gotovo četvrt veka, u francuskoj prestonici.

U ovoj knjizi ima dosta ličnog, utkanog u večno i univerzalno. Snaga misli prevazilazi žanr putopisa i uvodi nas u esejistiku. Šta je bio najjači podstrek da napišete ovo delo?

Donekle komercijalan žanr putopisa, koji vulgarno opisuje ljude i mesta kroz koje prolazimo, nikada nije bio deo mog spisateljskog interesovanja. Mislim da tu foto-aparat ima mnogo bolju prođu. A i istini za volju, iako živim u gradu „impresionizma”, impresionizam ili opisni pristup slici, događaju, nikada me nije zanimao.