Umetnik kao arheolog

Aran­đe­lo­vac – Umet­nost ži­vi od hra­brih da pre­po­zna­ju ono iza i ono is­pred, i od spo­sob­nih, da uvek idu da­lje. Ta­ko se ponelo i pe­to­ro umet­ni­ka, ko­ji su pro­šlog le­ta u Ka­ra­đor­đe­vom va­ja­tu u Ora­šcu kre­nu­li u is­tra­ži­va­nje raz­li­či­tih re­flek­si­ja pro­šlo­sti u okvi­ru za­da­te te­me „Umet­nik kao ar­he­o­log”. Re­zul­tat tog pro­mi­šlja­nja je sa­da pred oči­ma jav­no­sti u Mu­ze­ju Pr­vog srp­skog ustan­ka u Ora­šcu, gde su na ta­lo­zi­ma isto­rij­skih na­sla­ga, iz­lo­ži­li svo­ja de­la An­đel­ka Bo­jo­vić, Ma­ri­e­la Cve­tić, Mi­lan An­tić, Vla­di­mir Mi­la­no­vić i Ma­ri­ja Še­vić.

Se­lek­tor li­kov­ne ko­lo­ni­je, iza ko­je sto­ji Na­rod­ni mu­zej u Aran­đe­lov­cu, bi­la je isto­ri­čar­ka umet­no­sti i li­kov­na kri­ti­čar­ka Bo­ja­na Bu­rić, ko­ja već dve go­di­ne vr­lo uspe­šno spro­vo­di svo­ju kul­tu­ro­lo­šku mi­si­ju da zbir­ka sli­ka, ko­ja se po­la­ko for­mi­ra u mu­ze­ju, bu­de ute­me­lje­na na kva­li­te­tu, što ne is­klju­ču­je lo­kal­ni isto­rij­ski to­po­nim, u ovom slu­ča­ju ši­ro­ko po­sta­vljen u smi­slu te­ren­skog i in­ter­net­skog is­tra­ži­va­nja.

– U sa­zi­vu ko­lo­ni­je 2017. uče­stvo­va­li su umet­ni­ci ko­ji se pre­vas­hod­no iz­ra­ža­va­ju sli­kom kao naj­ši­re shva­će­nim pod­ruč­jem de­lo­va­nja, a ima­ju po­tre­be da be­le­že svo­je vre­men­sko osvr­ta­nje na da­lju ili bli­sku pro­šlost, ko­ja se od­no­si na op­šte­dru­štve­nu ili lič­nu, po­ro­dič­nu isto­ri­ju. Ovo­go­di­šnji iz­bor umet­ni­ka ra­ču­nao je sa ši­ro­kim ge­ne­ra­cij­skim ra­spo­nom i raz­li­či­to­šću nji­ho­vih pri­stu­pa stva­ra­la­štvu, kao i slo­bo­di u tre­ti­ra­nju me­di­ja, što do­pri­no­si di­ver­zi­te­tu ar­te­fa­ka­ta – sa­že­to je ob­ja­šnje­nje se­lek­tor­ke.

Ta­ko je An­đel­ka Bo­jo­vić, ti­pič­na pred­stav­ni­ca kla­sič­nog sli­kar­stva, po­se­gla za re­mi­ni­scen­ci­jom i re­in­ter­pre­ta­ci­jom Go­ji­ne bit­ke iz 1808, ko­ja se vre­men­ski po­kla­pa sa ko­vi­tla­vim vre­me­ni­ma u vre­me Pr­vog srp­skog ustan­ka, sme­šta­ju­ći je pri­tom u šu­ma­dij­ski pej­zaž, što joj da­je pot­pu­no nov zna­čaj i smi­sao. Ta is­pre­ple­ta­na te­la u ža­ru bit­ke u pot­pu­nom su kon­tra­stu sa mi­ni­ma­li­stič­kim dip­ti­hom Mi­la­na An­ti­ća (Kra­đor­đe­va šnic­la i Pri­log sa­la­ta), ko­ji na ap­strak­tan i du­ho­vi­to-ci­ni­čan na­čin is­ka­zu­je svoj stav pre­ma ne­če­mu što se mi­ni­mi­zi­ra, dok nje­go­va mla­da ko­le­gi­ni­ca Ma­ri­ja Še­vić svo­ju ar­he­o­lo­šku mi­si­ju na­la­zi u pri­vat­noj fo­to­graf­skoj ko­lek­ci­ji svo­je fa­mi­li­je. Ma­ri­e­la Cve­tić se bavila raz­vr­sta­va­njem ra­znih raz­gled­ni­ca sa sr­dač­nim po­zdra­vi­ma iz Aran­đe­lov­ca i mo­žda je naj­di­rekt­ni­je od­go­vo­ri­la na za­da­tu te­mu. I naj­zad, Vla­di­mir Mi­la­no­vić je ostva­rio zna­čaj­na de­la, ko­ja se ba­zi­ra­ju na po­zna­toj kom­bi­na­ci­ji ko­la­ža i frag­men­ta iz raz­li­či­tih me­di­ja (te­le­vi­zi­je, fil­ma), stva­ra­ju­ći či­ta­vu isto­rij­sku epo­pe­ju, ali i smi­re­ni lik Ka­ra­đor­đa u di­gi­tal­noj štam­pi na pa­pi­ru, či­je se isto­rij­sko po­stig­nu­će sla­vi ovih da­na kao Dan dr­žav­no­sti Sr­bi­je.