Tajne srednjovekovnog srpskog vina

Da je vi­no drev­na te­ko­vi­na na­šeg na­ro­da sve­do­či to što te­če još od pr­ve, sred­njo­ve­kov­ne srp­ske dr­ža­ve. Ve­ko­vi­ma pre ne­go što su mar­ke­tin­ški ma­go­vi spo­ji­li 14. fe­bru­ar kao zdru­že­ni pra­znik po­sve­ćen lju­ba­vi i vi­nu, Ko­to­ra­ni su sla­vi­li Sve­tog Tri­fu­na, umo­lja­va­ju­ći ga da im ču­va za­sa­de vi­no­ve lo­ze. Osim u pri­mor­ju, vi­no­gra­di su se za vre­me Ne­ma­nji­ća ši­ri­li i po kon­ti­nen­tal­nom de­lu ze­mlje, a vi­no je spa­da­lo u re­dov­nu is­hra­nu sta­nov­ni­štva. Za­to dr Bo­jan Po­po­vić, isto­ri­čar umet­no­sti i ku­stos Ga­le­ri­je fre­sa­ka Na­rod­nog mu­ze­ja, ka­že za naš list da je na ov­da­šnjim tr­pe­za­ma ovo pi­će bi­lo pri­sut­no ot­pri­li­ke ono­li­ko ko­li­ko je da­nas pri­sut­no u ži­vo­tu Fran­cu­za.

„Po­red vi­na, u sred­njo­ve­kov­noj Sr­bi­ji je po­sto­ja­la i ču­ve­na me­do­vi­na ko­jom je ugo­šćen i Fri­drih Bar­ba­ro­sa pri su­sre­tu sa Ste­fa­nom Ne­ma­njom, a spra­vlja­na je u de­lo­vi­ma ze­mlje s oštri­jom kli­mom, gde ni­su po­sto­ja­li vi­no­gra­di. Ta­ko­đe se pra­vi­lo i pi­vo ko­je je po­put da­na­šnjeg sa­dr­ža­lo hmelj ko­ji mu je da­vao ukus i gor­či­nu, ču­va­ju­ći ga od kva­re­nja”, na­vo­di Po­po­vić.