Rusija za podelu Arktika

Specijalno za „Politiku”

Moskva, 18. aprila – Sergej Ivanov, vicepremijer Rusije, zatražio je danas na zasedanju Morskog kolegijuma od vlade da hitno utvrdi geografske koordinate koje određuju širinu teritorijalnog mora, isključive ekonomske zone i podvodne kontinentalne platforme Rusije. Reč je o istraživanjima koja treba da dokažu kome pripada morsko dno na Antarktiku i u Ohotskom moru.

S obzirom na to da se kopno ne završava na mestu gde počinje more, već se nastavlja ispod morske površine, naučnici nekoliko zemalja čine sve da dokažu da je morsko dno zapravo nastavak njihovog kopna. U tu svrhu prošlog leta se na dno Severnog ledenog okeana, 2,5 kilometra duboko, spustila ruska naučna ekspedicija koja je uzela uzorke tla kako bi dokazala da je greben Lomonosova samo nastavak Sibirske kontinentalne platforme. Vera Petrova, šef laboratorije organske geohemije Saveznog naučnoistraživačkog instituta, tvrdi da uzorci tla koje je ekspedicija Čilingarova donela potvrđuju da je reč o ruskom tlu – „organske materije po starosti i sastavu liče na uzorke uzete sa Sibirske platforme”.

Slična istraživanja vode se i u Ohotskom moru. Prema međunarodnom pravu, morskom ekonomskom zonom smatra se 200 milja od obale. U slučaju Ohotskog mora to izgleda tako da je najveći deo mora okružen ruskim teritorijama, a centralni deo ne pripada nikome. Bioresurse iz ničijeg dela mora koristi pedesetak zemalja, a Rusija zbog toga, prema rečima Ivanova, godišnje gubi dve milijarde dolara. Zato je zadatak ruskih naučnika da dokažu da se ispod vode nalazi rusko tlo.

Da bi se neki deo teritorije na zemljinoj kugli proglasio delom države, neophodno je podneti zahtev Ujedinjenim nacijama. Rusija je to uradila pre sedam godina, ali je zahvaljujući naporima SAD odluka odložena na 10 godina zbog nedovoljno dokaza. Slične zahteve za posedovanje dela Arktika uputile su Danska, Norveška, Kanda i SAD.

Amerika je odmah posle prošlogodišnje ruske ekspedicije intenzivirala svoja istraživanja. Prošle godine je poslale svoje ledolomce koji su, zvanično, imali samo naučne ciljeve, ali niko ne sumnja da je ta nauka u službi ekonomije. SAD su spremne da u istraživanja morskog dna na Arktiku ulože devet milijardi dolara i već su započele izgradnju dva ledolomca.

Planovi Kanade su još veći – tri vojna ledolomca, osam patrolnih brodova, redovne ekspedicije...

Da bi postavila pitanje pripadnosti kontinentalnog dela Arktika, Rusiji je, pored validnih naučnih dokaza, neophodna milijarda i po rubalja do 2011, tvrdi ministar za prirodu Jurij Trutnjev. On je istakao da je za to potrebno doneti državni program za obnavljane ruskog zahteva UN koji mora biti gotov do 2012. Ali sve se to isplati jer se, prema prvim procenama, ispod ledene kore Arktika krije oko 10 milijardi tona nafte i gasa. Ako se dokaže da je greben ruski – sve će to pripasti njoj, a teritorija zemlje će se povećati za više od milion kvadratnih kilometara, što je površina jednaka površini dve trećine Evrope.

Problemi podele resursa Arktika bili su zamrznuti još pedesetih godina. Nije bilo naučne baze za osvajanje morskog dna, ni podataka o rezervama. Za vreme hladnog rata na Arktik se gledalo samo sa vojnog stanovišta – kao na najkraći put SAD i SSSR-a do protivnika. Danas se na tu teritoriju gleda kao na rešenje globalnog problema energenata koji je svake godine sve uočljiviji.

Svojim zahtevom da se odrede morske granice Rusija je otvorila Pandorinu kutiju, prokomentarisao je jedan ruski energetski ekspert, dodavši da će borba za Arktik biti žestoka.

Evropska unija je već pripremila specijalni izveštaj o tome kako se mogu razvijati događaji oko Severnog pola, predviđajući sukobe oko rezervi energenata. S njima se slaže i komandant ruskih pomorskih snaga Vladimir Visocki, koji je na današnjem zasedanju Morskog kolegijuma izjavio da „trenutno na Arktiku vlada mir i stabilnost. Ipak ne sme se isključiti da u budućnosti može doći do preraspodele uz upotrebu sile, sve do oružanog mešanja”.

Zato je možda, najrealnije, razmisliti o predlozima iz 1920, da se nađe kompromisno rešenje i morsko dno podeli po takozvanim srednjim linijama između Rusije, SAD, Kanade, Danske i Norveške. U tom slučaju bi najveći deo severnog pola pripao Danskoj, ali i ruska zona bi se proširila zauzevši skoro trećinu okeana. Ta varijanta, smatraju stručnjaci, malo je verovatna jer ne bi zadovoljila ostale nearktičke zemlje koje takođe pretenduju na korišćenje „ničije zemlje”, ali ni Ameriku koja bi u tom slučaju dobila samo 10 posto Arktika.