Kritičar bez ograničenja

Osamnaestog januara navršilo se 74 godine od rođenja Čedomira Mirkovića, poznatog srpskog književnog kritičara, esejiste i pisca, i tim povodom je treći put dodeljena književna nagrada za „izuzetni doprinos savremenoj književnoj kritici”, koju je u njegovu čast 2015. ustanovilo Udruženje književnika Srbije. Posle Miloša Petrovića i Srbe Ignjatovića, ovu nagradu je za 2017 dobila dr Danica Andrejević, profesor srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, autorka više zapaženih knjiga o srpskim i kosovskim piscima. Udruženje i supruga Zorka Mirković dostojanstveno čuvaju uspomenu na Čedomira (preminulog 2005) koji je jedan od najboljih tumača književnosti na ovim prostorima krajem 20. veka.

Upoznali smo se daleke 1976. kada je „Ninovu” nagradu dobio Aleksandar Tišma za roman „Upotreba čoveka”. Mirković, tada član žirija, o tom romanu je govorio u mojoj emisiji na TV Novi Sad, a zatim do 2000. godine nije bilo značajnijeg dela o kome on nije davao svoj sud u mojim emisijama „Ključ vedrine”, „Videopis” i „Bestseler”.

O Tišmi, koga je uz Živojina Pavlovića, Milorada Pavića, Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića i druge, najviše cenio, Mirković je napisao: „U ’Upotrebi čoveka’ neobične i tragične sudbine glavnih protagonista, žene i muškarca, prepiliću se sa istorijskim zbivanjima, a etičke preokupacije i indirektne opomene, o opasnostima da se pritajeno zlo i egzekutori ponovo pomame, ugrađene su u osnovne fabulativne slojeve.” Kad je Tišma objavio novi roman „Kapo”, Mirković je o njemu nadahnuto govorio u rubrici „Književni izlog”: „Okosnicu romana čini priča o Vilku Lamijanu, koji oseća potrebu da nađe jedinog svedoka svojih logorskih nedela izvršenih u ulozi kapoa, a pisac zaokružuje svoju globalnu metaforu vraćanja unazad, upotrebljenu i u ranom romanu ’Za crnom devojkom’ kojom junaci pokušavaju da racionalizuju svoj život i njegove domašaje. Junak romana u sebi nosi dvojstvo: jevrejsko poreklo i prekrštenost u katoličanstvo, ulogu zatvorenika i mučitelja kad postane kapo i naporednost nagona života i smrti...

Da emisije o ovim piscima budu kvalitetne pomogao mi je Mirković svojim izlaganjem o Bošku Petroviću i Lazi Kostiću, zbog kojih je došao u Novi. Sad i Sremske Karlovce. Sa Mirkovićem sam se družio na promocijama knjiga, dodelama nagrada i porodično, a on mi je bio dragoceni orijentir u odbiru pisaca i knjiga koje sam predstavljao. Dolazio sam u njegovu kancelariju u TV Beograd, gde je dugi niz godina bio izuzetan urednik Kulturno-obrazovnog programa, sa najboljim dečjim zimskim programom u istoriji ove televizije, i snimao priloge sa njim u sali za projekcije televizije. A kad mu je novo rukovodstvo RTS-a zabranilo pristup u televiziju, snimali smo u izdavačkoj kući „Prosveta”, u kojoj je Mirković postao direktor, posle jednogodišnje pauze bez zaposlenja. Pamtim naš zajednički doživljaj marta 1991. Mirković je tada bio jedan od osnivača Socijaldemokratske stranke. Susreli smo se na dogovorenom mestu 10. marta ujutru, ispred „Politike”, i bili zabezeknuti količinom stakla na ulicama Beograda, posle sukoba demonstranata i policije prethodnog dana. Mene je to odvratilo od politike, a Čedomir je nastavio sa političkim radom, „utopivši” svoju stranku u Novu demokratiju i „dogurao” do mesta saveznog ministra za kulturnu i naučnu saradnju sa inostranstvom.

Povod za naš susret 1991. bila je Nagrada „Milan Bogdanović” za kritiku, koju od 1968. dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije. Nagradu je dobio za prikaz pesničke knjige Slobodana Pavićevića „Otvoren prelom”, objavljen u „Politici” 6. oktobra 1990.

Pored ove, Mirković je ranije dobio i nagradu „Isidora Sekulić” za kritiku i esejistiku, „Laza Kostić” za esejistiku i nagradu prištinskog „Jedinstva” i „Derete” za knjigu godine.

Ostali su upamćeni i njegovi redovni prikazi knjiga koje je objavljivao u „Politici”, „Ninu” i drugim novinama i časopisima. O novinskoj kritici Čedomir je tada rekao: „Novinska kritika je književna i intelektualna disciplina koja vrednuje književna dela poštujući obavezu što šire komunikativnosti. U dobrim primerima, ono ’novinsko’ i ono ’kritičko’ na srećan način su izbalansirani. Novinska je samo po tome što se dnevno, brzo i neposredno oglašava, a može da ponudi i ocene od trajne vrednosti. Predviđam da će novinska i kritika u masovnim sredstvima komunikacije postati značajnija i uticajnija.”

Nisam odoleo da ga ne upitam kakav je odnos književne kritike i aktuelne politike i da li kritičar sme da odgovori prvo na potrebe sopstvene nacionalne književnosti, pa tek onda na univerzalne. Odgovorio je mirno: „U proteklim decenijama iskušenja za kritiku su bila u izazovima da se prikloni politici i da prividno poveća svoj autoritet. Tom izazovu su pridonele i priče o krizi kritike i sve manjem ugledu kritičara. Razumljivo je što represivna vlast zazire čak i od književne kritike i što želi da je kontroliše. Što se mene tiče, čuvao sam se unošenja aktuelne politike u kritiku i klonio se da autoritativnost pretpostavim argumentima. A koliko sam u tome uspeo, na drugima je da procene.

Po meni, kritičaru se veruje samo ako ne pristane ni na žanrovska, ni na generacijska, ni na tematska, ni na nacionalna ograničenja. Svako ograničenje je u startu u suprotnosti sa kritičarskom nepristrasnošću. Mislim da su kritičari i pisci kod nas najsigurniji seizmograf onoga što se trenutno zbiva i onog što tek dolazi.”

Na pitanje, šta radi u dokolici, kad piše svoj subotnji dnevnik, i da li to čini „bez iluzija”, Mirković se nasmešio i rekao: „Duhovito ste se poigrali naslovima mojih knjiga. Duboko verujem da je svako intelektualno stvaranje prostor najopojnije duhovne slobode. U ’dokolici’ čitam, još više sanjam i pripremam dve-tri nove knjige.”

Te nove Mirkovićeve knjige sam sa zadovoljstvom čitao, posebno „Pogorelce” i „Riblju kost”, i zapise o pesnicima „U đavolovom vidokrugu” i tekstove u knjizi „Odrednice”. Njegovi dnevnički zapisi 1994–1999. „Nadomak ćutanja” specifičan su autobiografski roman i društvena hronika. U njima se ogleda melanholični, manje poznati stvaralac, koji je i prozni pisac i pesnik i filozof, koji promišlja o svojoj i našoj sudbini i u njima nalazi inspiraciju i za tugu, i za sreću i za smeh, a katkada i za očaj. U jednom od zapisa u dnevniku naveo je da je u životu kasno stigao na odredište, u veliki svet, tada i danas oličen u Beogradu, jer je one godine kada je došao na studije književnosti u Beli grad, ukinuta pruga uskog koloseka Beograd–Sarajevo, kojom je iz rodnog sela Nevade pored Gornjeg Milanovca stigao i zaslužio poštovanje i slavu koja ga ponekad nije mazila. Ali, ostavio je delo kojim će dugo trajati.